Пређи на садржај

Камбоџански геноцид

Извор: Wikipedija
Камбоџански геноцид
Мапа Камбоџе израђена од лубања жртава геноцида у музеју Туол Сленг
Локација Демократска Кампућија
Датум1975. – 1979.
Врста нападагеноцид
Мртвих~1,500,000 – 3,000,000
ПочинитељиЦрвени Кмери

Камбоџански геноцид (кмерски: របបប្រល័យពូជសាសន៍) је био аутогеноцид над становништвом тадашње Демократске Кампућије (данас Камбоџа) што су га од 1975. до 1979. године суставно проводили Црвени Кмери, који су имали апсоултну власт у држави. Прецизан број жртава геноцида није утврђен, али се претпоставља да је убијено између 1,500,000 и 3,000,000 људи, односно четвртина тадашње популације земље.[1][2][3]

Црвени Кмери су жељели Камбоџу претворити у социјалистичко аграрно друштво, што је била идеолошка основа за провођење геноцида. Како би реализирали свој циљ, Црвени Кмери су одмах по доласку на власт 1975. године започели с евакуацијом градова и присилном депортацијом становника у рурална подручја. Тамо је народ био изложен тешком, присилном раду, физичком малтретирању, а убрзо и суочен с глађу, која је била посљедица промашене господарске политике. Остатак жртава режима био је изложен суставном прогону од стране сигурносне службе, Сантебала, те је био мучен и убијан у склопу бројних сигурносних затвора диљем земље или, пак, на злогласним пољима смрти. Вијетнамска инвазија земље докинула је провођење геноцида у сијечњу 1979. године.[4]

Иако је иницијална реакција камбоџанских власти била непостојана, године 2001. долази до утемељења Камбоџанског трибунала с циљем суђења преживјелим вођама Црвених Кмера. Процеси су започели 2009. године те су још у тијеку.[5] Нуон Цхеа, Кхиеу Сампхан и Канг Кек Иеw су осуђени на доживотни затвор због злочина почињених за вријеме Демократске Кампућије.

Идеолошка основа

Обнова некоћ доминантног Кмерског Царства била је једна од идеолошких водиља геноцида што су га починили Црвени Кмери. Кмерско Царство је виђено као максимални национални и државни идеал којег су, кроз "пурификацију друштва" и експанзију територија, жељели реализирати.
Фотографије жртава геноцида из Сигурносног затвора 21, данас претвореног у меморијални музеј геноцида.
Лешеви жртава геноцида у Сигурносном затвору 21, којега је водио осуђени ратни злочинац, Канг Кек Иеw.
Лубање жртава камбоџанског геноцида на пољу смрти Цхоеунг Ек.

Идеологија је имала изразито велику улогу у покретању и провођењу геноцида. Пол Пот и Црвени Кмери су жељели вратити Камбоџу у период њезине "митске повијести" моћног Кмерског Царства, докидајући притом били какав страни, а посебице западни утјецај и претварајући земљу у аграрно друштво. Покушаји провођења ових идеја били су кључни фактори у геноциду који ће услиједити одмах након преузимања власти 1975. године.[6][7] Један од вођа Црвених Кмера је чак, поводом овог питања, изјавио како је сврха масовних убијања "пурификација друштва".[8]

Црвени Кмери су практички цјелокупну популацију земље присилили на организирање у покретне радне јединице.[9] Мицхаел Хунт је навео како је то био "експеримент из социјалне мобилизације невиђен у револуцијама двадесетог вијека".[9] Црвени Кмери су народу наметнули строги режим присилног рада, глади, присилног расељавања, колективизације земљишта и државног терора како би осигурали послушност.[9]

Хисторичар Бен Киернан је Камбоџански геноцид успоредио с оним арменским у Османском Царству те с Холокаустом из доба нацистичке Њемачке. Иако је сваки од њих био јединствен, имали су неке заједничке одлике. Расизам је био важан фактор у сва три геноцида; сва три режима су нападала етничке мањине те су силом покушали окупирати териториј што су га сматрали својим хисторијским правом (Кмерско Царство, Туркестан и Лебенсраум), идеализирајући притом своје етничко поријекло и хисторију своје нације.[10]

Жртве

Британски социолог Мартин Схаw назвао је камбоџански геноцид "најчишћим геноцидом из периода Хладног рата",[11] илустрирајући тако чињеницу да су Црвени Кмери жељели у потпуности пурифицирати друштво по расним, друштвеним и политичким линијама, што је за посљедицу требало имати стварање хомогеног и послушног друштва. Прогони су били усмјерени против практички свих друштвених слојева и скупина, што је довело до тога да су многи новинари и хисторичари, попут Wиллиама Бранигина, Пол Пота назвали "геноцидним тиранином".[12]

Режимске жртве могу се групирати у три велике скупине, свака од којих је била мета из засебних разлога, а чија је елиминација или, барем, "пурификација" била нужан циљ у стварању новог друштва. Скупине су:

  1. Политичке и друштвене скупине, које су сачињавали сљедбеници бившег режима те бројни интелектуалци, новинари, правници, лијечници, умјетници, студенти и професори.[13] У нешто каснијој фази, овој скупини су се "придружили" и сами припадници Црвених Кмера, проглашени неподобнима од стране Пол Пота и његових сурадника, а који су елиминирани у неколико валова чистки. Политичке и друштвене скупине неподобних нису биле компатибилне с визијом друштва каквог су жељели Црвени Кмери те су, стога, одмах по преузимању власти постале мете. Махом убијани, дио их је у контексту нове друштвене стратификације проглашен "новим људима" те је, потпуно обесправљен, израбљиван и изгладњиван на пољима диљем земље.
  2. Етничке мањине су биле друга изражена мета, а представљале су скупину која је сачињавала готово 15% тадашњег становништва.[14] Држава је иницијално забранила кориштење мањинских језика, а онда и потпуно постојање чак 20 мањинских скупина,[14] међу којима су најбројнији били Вијетнамци, Кинези, Тајланђани и Цхами.
    Вијетнамска популација у земљи и на граничном подручју је практички десеткована, што као посљедица директних егзекуција наређених од стране државе,[15] што преко спорадичних упада војске Црвених Кмера на вијетнамски териториј, током којих се процјењује да је побијено готово 30,000 вијетнамских цивила.[16][17] Након првог вала егзекуције, у земљи је остало око 20,000 Вијетнамаца, којима је изречена забрана напуштања земље, али већина којих је током наредних година такођер била побијена.[18] Етнички Кинези су били жртве друштвених (перципирани су као покварени трговци и перачи новца) и расних (културолошке разлике, свјетлија боја коже) предрасуда,[19] а њихова је судбина описана као "највећа катастрофа над једном кинеском заједницом у цијелој Југоисточној Азији".[14] На почетку режима Црвених Кмера, у Кампућији је било око 425,000 Кинеза, док их је 1979. године преостало само 200,000; службена Кина, занимљиво, никада није приговорила због покоља својих сународњака у Кампућији.[20]
    Цхами су били мете прогона по чак двије основе - етничкој и вјерској; потоње због чињенице да су били исламске вјероисповјести. Хисторичар Бен Киернан тврди како је против Цхама била усмјерена најсиловитија кампања истребљења,[21] а коју је Пол Пот започео нападима на сеоске старјешине. С временом су напади ескалирали на разину потпуне елиминације цхамских заједница, толико да су професори Самуел Тоттен и Паул Р. Бартроп процијенили да би комплетна популација Цхама у Кампућији била побијена да режим није срушен 1979. године.[22]
  3. Вјерске скупине, мете у склопу којих су махом били најбронији муслимани,[23] кршћани[24] и будисти, мада су и остале вјерске скупине биле у мањој мјери изложене насиљу. Иако је Устав Демократске Кампућије пропагирао слободу вјероисповјести, Црвени Кмери су успоставили државни атеизам те убрзо забранили све вјерске скупине. Како је Цатхерине Wессингер написала, вјерским прогонима у Демократској Кампућији били су равни само они у Албанији и Сјеверној Кореји.[25] Претпоставља се да су Црвени Кмери побили готово 50,000 будистичких редовника,[26][27] а посебан терор претрпјели су и муслимански Цхами, јер режим је ислам сматрао "страном" културом која није припадала комунистичком суставу, који су прогањани и по вјерској и по етничкој основи.

Међународне реакције

Иако су политичке структуре биле свјесне злочина што се догађају у Камбоџи, свјетска јавност је до 1977. године махом била у незнању по питању догађања у тој изолираној, комунистичкој земљи. Те је године француски свећеник Франçоис Понцхауд, који је живио у Камбоџи, а касније у Тајланду, у својој књизи Цамбодге, аннéе зéро упознао јавност с грозорама режима Црвених Кмера;[28] енглески пријевод објављен је 1978. године, чиме је књига додатно проширила читатељску публику. Понцхауд је био први аутор који је јавно и директно проговорио о злочинима Пол Потовог режима,[29] наводећи како је геноцид, "изнад свега, био провођење у дјело специфичне визије једног човјека [сиц]: Особа коју је искварио корумпирани режим не може бити реформирана, она мора бити физички уклоњена из братства чистих".[30] Исте године, Јохн Баррон и Антхонy Паул су издали књигу Мурдер оф а Гентле Ланд: Тхе Унтолд Сторy оф а Цоммунист Геноциде ин Цамбодиа, која је била збирка свједочанстава избјеглица из Кампућије;[31] скраћена верзија књиге је била нашироко читана.[32]

Што се тиче службених реакција влада и држава, оне су махом изостајале. Кампућија је одржавала ограничене вањскополитичке односе и имала је дипломатске везе с тек неколико, и то махом идеолошки блиских, земаља. Што се Западних земаља тиче, мали број истих је реагирао у тренутку док се геноцид проводио и већина међународних реакција услиједила је у каснијем периоду, када је дошло до ретроактивне осуде.

Међународне реакције
  •  Сједињене Државе – Дјелатник америчког велепосланства у Пхном Пенху, Кеннетх M. Qуинн, је још 1973. године упозорио на грозоте што су их Црвени Кмери чинили за вријеме грађандког рата, успоређујући ту организацију с тоталитарним режимима у Трећем Реицху и Совјетском Савезу.[33] Qуинн је о Црвеним Кмерима написао сљедеће: "[Ш]то се нуди као објашњење за терор и насиље који су помели Камбоџу током 70-их година јест да је мала скупина изолираних интелектуалаца, бијесна због онога што су они перципирали као потпуно искварено друштво и задојена маоистичким планом о стварању чистог социјалистичког поретка у што краћем времену, регрутирала изразито младе, сиромашне и завидне кадрове, научила их окрутним и бруталним методама наученим од својих стаљинистичких ментора те их искористила да физички уништи културолошке темеље кмерске цивилизације и наметне ново друштво кроз чистке, погубљења и насиље".[34] С друге стране, постојале су оптужбе и индиције како Сједињене Државе подупиру режим Црвених Кмера, желећи тако ослабити позицију Вијетнама на том подручју.[35][36][37]
  •  НР Кина – Кина је била главни вањскополитички партнер Демократске Кампућије у периоду геноцида, давајући им енормну економску, логистичку и инфраструктуралну подрушку.[38][39][40] Службени Пекинг није реагирао на провођење геноцида, чак није протестирао ни на убијање властитих сународњака у склопу етничких чистки. Захваљујући кинеском утјецају и подршци, Црвени Кмери су успјели задржати камбоџанско мјесто у Уједињеним нацијама и након пада режима 1979. године.[40][41]
  •  Тајланд – Видјевши Црвене Кмере као средство за слабљење утјецаја Вијетнама на подручју Индокине, Тајланд је годинама толерирао дјелатности истих на граничном подручју. Након Паришког споразума из 1991. године, Тајланд је наставио толерирати те дјелатности, али је, због снажних међународних критика, морао одбити пружити било какву директну војну подршку.[42]

Суђења за ратне злочине

Главни чланак: Камбоџански трибунал
Изванредна судска вијећа при камбоџанским судовима задужена су за процесуирање главних одговорних за камбоџански геноцид.

Дана 15. српња 1979. године, недуго након пада Демократске Кампућије и успоставе новог режима, власти у Пхном Пенху су изгласале закон који је омогућавао покретање поступка против Пол Пота и Иенг Сарyја за злочин геноцида. Оптуженици су добили америчког бранитеља, Хопеа Стевенса,[43] те им је суђено ин абсентиа; суд их је осудио на смрт због њихове улоге у геноциду.[44] Казна, ипак, никада није извршена.

Након реуспоставе монархије, краљ Нородом Сиханоук и премијер Хун Сен су, након краљевског помиловања, обзнанили како немају намјеру покретати казнени поступак против Црвених Кмера, унаточ снажном притиску међународне јавности. Пол Пот је, у међувремену, умро 1998. године, али тек након што се у још једној интерној чистки обрачунао с неким од својих опонената. Црвене Кмере је тада водио Кхиеу Сампхан, док су од осталих високих дужносника живи били још Нуон Цхеа, Иенг Сарy и Иенг Тхиритх, али и управитељ затвора С-21, Канг Кек Иеw. Током 2003. године, Народна скупштина Камбоџе донијела је закон о оснивању међународног суда за процесуирање преосталих Црвених Кмера за злочин геноцида.[45]

Канг Кек Иеw је био прва особа оптужена пред Камбоџанским трибуналом, а убрзо су пред исти изведени и преостали челници покрета. Канг Кек Иеw, Кхиеу Сампхан и Нуон Цхеа су осуђени на доживотни затвор због злочина против човјечности; брачни пар Иенг је умро прије доношења пресуде тако да су поступци против њих обустављени. Поступци за геноцид закључени су 2022. године, када је трибунал и распуштен.

Порицање

Главни чланак: Порицање камбоџанског геноцида

Дана 15. травња 1998. године, неколико мјесеци прије своје смрти, Пол Пот је дао интервју Натеу Тхаyеру,[46] током којега је изјавио како има чисту савјест и како се не сматра одговорним за геноцид. Надаље је устврдио како је он "дошао провести борбу, а не убијати људе". Према Алеxу Алварезу, Пол Пот је себе желио приказати несхваћеног и неправедно демонизираног појединца.[47] Током наредних година, идеја о порицању геноцида у Камбоџи добивала је све више присташа, чак и међу западним интелектуалцима. I док је малотко негирао сама убијања, многи научници су тврдили како се ради о претјеривањима и пропаганди, наводећи за примјер драстично контрадикторне и међусобно контрастне доказе који постоје.

Године 2013. године, камбоџански премијер Хун Сен је донио закон којим се забрањује проицање камбоџанског геноцида и повезаних злочина из доба Демократске Кампућије. Изгласавању закона успротивио се опозицијски вођа, Кем Сокха, који је тврдио да су излошци у Туол Сленгу лажни и да су фабрицирани од стране вијетнамских окупатора 1979. године.

Културолошки одјек

Камбоџански геноцид је, као и слични злочини прије њега (нпр. Холокауст), често био тема различитих умјетничких остварења. Велик број филмова, што домаћих, што страних, снимљен је о овој теми, а међу њима се посебно истичу вишеструко награђивани документарни радови Ритхyја Панха, којега многи сматраји филмским гласом Камбоџе. Његови филмови, попут Цамбодге, ентре гуерре ет паиx (1991.), Ла терре дес âмес еррантес (2000.) и С-21, ла мацхине де морт Кхмèре роуге (2003.), истражују и дају увид у функционирање убилачког механизма режима Црвених Кмера, али и његових посљедица на сувремену Камбоџу. Изузев документарних, овом темом бавили су се и различити играни филмови, међу којима се истичу Осцаром награђени филм Тхе Киллинг Фиелдс (1984.)[48] те Фирст Тхеy Киллед Мy Фатхер (2017.). Потоњи филм темељен је на истоименим мемоарима чија је ауторица Лоунг Унг, а који су били само једни у низу мемоарских записа који су приказивали живот и терор Пол Потовог режима и који се сматрају важним извором података. Роман Невер Фалл Доwн (2012.) Патриције МцЦормицк такођер се бави овом темом.[49]

Референце

  1. ↑ Фреy 2009: стр. 83
  2. ↑ Етцхесон 2005: стр. 119
  3. ↑ Хеувелине 1998: стр. 49–65
  4. ↑ Маyерсан 2013: стр. 182
  5. ↑ Мендес 2011: стр. 13
  6. ↑ Алварез 2001: стр. 50
  7. ↑ Алварез 2007: стр. 16
  8. ↑ Ханнум 1989: стр. 88–89
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 Хунт, Мицхаел Х. (2014). Тхе Wорлд Трансформед: 1945 то тхе Пресент. Неw Yорк, НY: Оxфорд Университy Пресс. стр. 377. ИСБН 978-0-19-937102-0. 
  10. ↑ Киернан 2003: стр. 29
  11. ↑ Тхеорy оф тхе Глобал Стате: Глобалитy ас Унфинисхед Револутион, аутор Мартин Схаw, Цамбридге Университy Пресс, 2000., стр. 141, ИСБН 978-0-521-59730-2
  12. ↑ Wиллиам Бранигин, Арцхитецт оф Геноциде Wас Унрепентант то тхе Енд Архивирано 2013-05-09 на Wаyбацк Мацхине-у Тхе Wасхингтон Пост, 17. травња 1998.
  13. ↑ Алварез 2001: стр. 12
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 Геллателy, Роберт; Киернан, Бен (2003). Тхе Спецтер оф Геноциде: Масс Мурдер ин Хисторицал Перспецтиве. Цамбридге Университy Пресс. стр. 313–314. 
  15. ↑ Едwард Кисси. Револутион анд Геноциде ин Етхиопиа анд Цамбодиа. стр. 128. 
  16. ↑ Руммел, Р. Ј. (2011). Деатх бy Говернмент. стр. 191. ИСБН 1412821290. 
  17. ↑ Пхилип Спенцер. Геноциде Синце 1945. стр. 71. 
  18. ↑ Пхилип Спенцер. Геноциде Синце 1945. стр. 69. 
  19. ↑ Хинтон, Алеxандер Лабан (2005). Wхy Дид Тхеy Килл? Цамбодиа ин тхе Схадоw оф Геноциде. Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 54. 
  20. ↑ Цхан, Суцхенг (2003). Ремаппинг Асиан Америцан Хисторy. Роwман & Литтлефиелд. стр. 189. 
  21. ↑ Киернан 2003: стр. 30
  22. ↑ Тоттен, Самуел; Бартроп, Паул Р. (2008). Дицтионарy оф Геноциде: А-L. АБЦ-ЦЛИО. стр. 64. ИСБН 0313346429. Приступљено 15 Април 2017. 
  23. ↑ Јуергенсмеyер, Марк. Тхе Оxфорд Хандбоок оф Глобал Религионс. Оxфорд Университy Пресс. стр. 495. 
  24. ↑ Qуинн-Јудге, Wестад, Одд Арне, Сопхие. Тхе Тхирд Индоцхина Wар: Цонфлицт Бетwеен Цхина, Виетнам анд Цамбодиа, 1972–79. Роутледге. стр. 189. 
  25. ↑ Wессингер, Цатхерине (2000) (Енглисх). Милленниалисм, Персецутион, анд Виоленце: Хисторицал Цасес. Сyрацусе Университy Пресс. стр. 282. ИСБН 9780815628095. 
  26. ↑ Пхилип Схенон, Пхном Пенх Јоурнал; Лорд Буддха Ретурнс, Wитх Артистс Хис Солдиерс Неw Yорк Тимес – Јануарy 2, 1992
  27. ↑ Руммел, Рудолпх Ј. (2001). „Цхаптер 6: Фреедом Виртуаллy Ендс Геноциде анд Масс Мурдер”. Савинг Ливес, Енрицхинг Лифе: Фреедом ас а Ригхт Анд а Морал Гоод. 
  28. ↑ Беацхлер 2011: стр. 45
  29. ↑ Бартроп 2012: стр. 261
  30. ↑ Тyнер 2012: стр. 145
  31. ↑ Баррон 1977
  32. ↑ Маyерсан 2013: стр. 183–184
  33. ↑ Поwер 2002: стр. 96
  34. ↑ Хинтон & Лифтон 2004: стр. 23
  35. ↑ Хаас 1991: стр. 17–18, 28–29
  36. ↑ Тхаyер 1991: стр. 180, 187–189
  37. ↑ Бринклеy 2011: стр. 58, 65
  38. ↑ Курлантзицк 2008: стр. 193
  39. ↑ Бринклеy 2011: стр. 64–65
  40. ↑ 40,0 40,1 ПоКемпнер 1995: стр. 106
  41. ↑ СарДесаи 1998: стр. 163
  42. ↑ ПоКемпнер 1995: стр. 107–108
  43. ↑ Етцхесон 2005: стр. 14
  44. ↑ Донлон 2012: стр. 103
  45. ↑ Стантон 2013: стр. 411
  46. ↑ Цхан 2004: стр. 256
  47. ↑ Алварез 2001: стр. 56
  48. ↑ „Тхе Киллинг Фиелдс: аутхентицаллy гоод”. Тхе Гуардиан (Лондон). 12 Марцх 2009. 
  49. ↑ Дебра Лау Wхелан (Оцтобер 10, 2012). „СЉ Спеакс то Натионал Боок Аwард Финалистс”. Сцхоол Либрарy Јоурнал. Приступљено Новембер 15, 2012. 

Литература

Вањске везе

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kambodžanski_genocid&oldid=42237353”