Pederastija u antičkoj Grčkoj
Istopolni odnosi u antičkoj Grčkoj od arhajskog perioda nadalje postoje uglavnom u vidu pederastične veze između odraslog (slobodnog) muškarca i adolescenta. Kao norma poglavito aristokratskog morala sa obrazovnim karakterom, pederastija postaje ključni element antičke grčke kulture od Homera nadalje.
Termin pederastija (grčki: παιδεραστία) dolazi od reči παίς – dečak i έράω – voleti i u širem smislu označava ljubav između odraslog muškarca i adolescenta. U Grčkoj je bilo uobičajeno da muškarca privlači lepota dečaka isto, ako ne i više, koliko i lepota žene.
Pederastija je usko povezana sa vežbanjem bez odeće u gimnasionima (γυμνάσιον – gymnos znači go), kasnim sklapanjem braka (muškarci su ulazili u brak čak posle tridesete), gozbama na kojima žene nisu učestvovale i opštim isključivanjem žena iz javnog života. Takođe je integralni deo vojnog treninga i organizovanja.
Grci su bili prvi koji su opisali, proučavali i istitucionalizovali pederastiju. O poreklu ove tradicije ima nekoliko teorija. Istoričar Bernard Sergent smatra da se razvija iz indoevropskih rituala inicijacije, baziranih na šamanističkim tradicijama sa korenima u Neolitu.
Drugo objašnjenje nudi William Percy koji smatra da se pederastija razvila na Kritu oko 630. godine pre nove ere kao sredstvo za kontrolu rađanja, zajedno sa pomeranjem običajne granice stupanja u brak.
Rani grčki tekstovi, posebno oni pripisani Homeru, ne dokumentuju otvoreno pederastičku praksu. Karl Otfried Müller početkom 19. veka pokušava da objasni ovo nepominjanje pederastije u Homerovim tekstovima tezom da su pederastiju doneli Dorani oko 1200. godine pne. Drugo moguće objašnjenje je da epski stil isključuje neke teme, kao što je pederastija. Ipak, Homer indirektno pominje homoerotske odnose, kao u mitu o Zevsu i Ganimedu.
Pederastija je imala različite forme u Grčkoj. Recimo u Beotiji muškarac i dečak su formalno stupali u vezu i živeli su zajedno kao par. U Elidi muškarac bi se udvarao dečaku poklonima, dok je u maloazijskoj Joniji ova praksa bila zabranjena[1]. Za Spartance se govorilo da praktikuju „čednu pederastiju“[2]. Slobodan muškarac bi se zaljubio u dečaka, objavio bi to javno i počeo sa udvaranjem. Dečak je morao da bude lep (καλός) i dobar, pošten, skroman (ἀγαθός). Morao je da bude diskretan i nije smeo da dozvoli da bude lako osvojen. Uloga ljubavnika (ἐραστής - erastes) bila je na neki način slična staratelju.
Pesnici kao što su Teognid i Anakreont, samo-identifikovani kao pederasti, predstavljali su sopstvene ideale u okviru pederastičke tradicije. Kod Teognida pederastija je politička i pedagoška norma – elitni muški način da na svog ljubimca (ἐρώμενος) prenese mudrost i lojalnost. Kod Anakreonta pederastija je dionizijska i erotska, spiritualna i senzualna, ništa manje idealizovana nego kod Teognida.
Grčka pederastija se tokom vremena menjala. U nekim periodima, recimo u Atini, odnos se menjao od veoma umerenog u ranim periodima, do pretežno fizičkog u klasično doba, i ponovo do pretežno spiritualnog u ranom 5. veku. Jačanje hrišćanstva i njihove borbe protiv stare kulture Evrope potisnulo je grčku pederastiju zajedno sa drugim institucijama kao što je Platonova Akademija i Olimpijske igre.
Odnos između erasta i eromenosa bio je fundamentalan za klasični društveni i obrazovni sistem, imao je kompleksni kod ponašanja i predstavljao je važnu instituciju za višu klasu[3]. Ovi odnosi bili su uređeni zakonom. Takođe, ovi odnosi smatrani su sveti u okviru vladajuće religije i istopolni odnosi bili su opisani u mnogim mitovima o bogovima i herojima (Apolon i Hijakint, Zevs i Ganimed (mitologija), Herakle i Hilas, Pan i Dafnis, Ahilej i Patroklo, Orest i Pilad). U vezi sa poslednja dva pomenuta para je zanimljivo primetiti da su Grci pokušali da nametnu pederastički karakter, uprkos očiglednosti da su ova dva mita predstavljala egalitarnu ljubav muškarca sa muškarcem (a ne sa dečakom).
Istorijski, kao i mitološki materijal, nagoveštava da je za pederastičku vezu bio neophodan pristanak oca mladića. Na Kritu, da bi muškarac sproveo ritualnu otmicu, morao je da ima odobrenje od oca mladića koga je želeo da otme. Kod Atinjana, kako tvrdi Sokrat u Ksenofontovoj Gozbi, „Ljubavnik ništa ne krije pred ocem“. U ovome je za ova, kao za gospodara porodice, bilo važno da sačuva kontrolu nad svojim sinom, koji će nastaviti njegovo ime, slavu i bogatstvo. Da bi sina zaštitio od nepoželjnih udvarača, otac bi angažovao roba, koji bi ga svugde pratio. Ipak, Eshin tvrdi da se očevi u Atini mole da im sinovi budu lepi, kako bi privlačili pažnju muškaraca i bili „cilj borbi zbog erotskih strasti“[4]
Dečaci su ulazili u pederastičke veze u svojim tinejdžerskim danima, otprilike u isto vreme kada su se grčke devojčice udavale (takođe za mnogo starije muškarce). Postoji međutim razlika između ovih veza: dečacima su se muškarci udvarali i oni su mogli da odaberu svog partnera; devojčice su, s druge strane, korišćene za političke i ekonomske koristi i njihov brak je bio zaključivan u dogovoru između njihovog oca i budućeg muža.
Funkcija pederastičkih veza bila je uvođenje u svet odraslih i odgovornost. S tim ciljem od muškarca se očekivalo da vaspitava i podučava mladića, kao i to da mu poklanja darove (na Kritu: vola, oružje i vino). Veza između njih dvojice bazira se delom na uzajamnoj ljubavi i seksualnoj strasti, a delom na političkom interesu. Veze su bile javne i poznate javnosti i postajale su deo biografije ljudi.
Pederastija iako je često idealizovana imala je u stvarnosti i manje idealistične manifestacije, kao što su prostitucija ili seksualni odnos sa robovima. Neki od ovih oblika ponašanja bili su zabranjivani. Tako je, recimo, bilo zabranjeno da rob penetrira slobodnog građanina, kao i da se plaća mladiću iz građanske porodice za seksualne usluge. Mladići koji bi uzimali pare za seksualne odnose kasnije bi bili ismevani i neke javne funkcije su im bile zabranjene.
Pederastiju nije moguće odvojiti od sporta u Grčkoj. Gimnasioni su bili glavna mesta okupljanja mladića i muškaraca, kao i mesta na kojima su muškarci podučavali svoje mlade ljubimce veštinama ratovanja, sportu i filozofiji. U gimnasiumima muškarci i dečaci su vežbali goli, a ženama je bio zabranjen pristup.
Lepota golog tela bila je istaknuta običajem da se telo namaže uljima pri vežbanju.
Antički pisci kao i savremeni istoričari smatraju da je cilj pederastije bio primarno pedagoški – u kanalisanju erosa za kreiranje plemenitog i dobrog građanina. Različita mitografska građa upućuje na versko obrazovanje (kao u pričama o Tantalu, Posejdonu i Pelopsu), kao i vojni trening (Herakle i Hilas). Takođe se kao tema javlja u podučavanje u vožnju ratničkih kočija (Posejdon i Pelops; Laios i Hrizip). Prema jedom mitu Apolon je naučio Orfeja, jednog od svojih ljubimaca, da svira. Zevs je uzeo Ganimeda da ga poslužuje vinom, što ima religijsku konotaciju. Pederastija je i u svetu bogova imala jednako pedagošku funkciju kao i u svetu smrtnika.
Istoričar Efor nas obaveštava da je po kritskim običajima muškarac (philetor) odvodio dečaka (kleinos) u prirodu, gde bi neko vreme proveli zajedno loveći sa prijateljima. Ako bi dečak bio zadovoljan ponašanjem svog udvarača prema njemu postao bi parastates (onaj koji stoji pored u vojnim redovima i u životu) i živeo bi sa svojim muškarcem u javno objavljenoj intimnoj vezi. Efor ovde ne pominje obrazovni aspekt, ali ovo jasno predstavlja ritual povezan sa odrastanjem, koji kulminira velikom proslavom po povratku para iz divljine u grad čime se započinje proces uvođenja mladića u svet odraslih. Vojni trening je neodvojiv od drugih aspekata obrazovanja, jer su Grci bili u konstantnom ratovanju.
Antički izvori govore o širokom spektru seksualnih praksi. Ciceron opisuje spartanske običaje: „Lakedemonci, iako dozvoljavaju sve osim hibrisa u ljubavi sa mladićima, odvajaju ono što je zabranjeno tankom granicom od onog što je sveto, jer dozvoljavaju grljenje i zajednički ležaj za ljubavnike.“[5]. Književni izvori su teži za razumevanje ove teme, posebno antičke komedije. Recimo, Aristofan u svojoj komediji Mir daje parodiju na mit o Ganimedu, koji do Olimpa leti na leđima Zevsa, pretvorenog u orla. U Aristofanovoj komediji junak jaše na skarabeusu, što predstavlja skatološku metaforu za analni seks. Neki moderni istoričari, kao što je Bruce Thornton, smatraju da je samo od partnera zavisilo da li su parovi imali analni seks ili ne.
Pederastička antička umetnost obično prikazuje muškarca koji stoji i jednom rukom drži mladićevu bradu (kako bi ga ovaj gledao u oči), a drugom njegove genitalije. Mladići su prikazani u različitim varijacijama prihvatanja ili odbijanja igre. Ređe je prikazivan interkruralni seks, gde se penis muškarca nalazi među butinama mladića. Veoma retko su prikazane scene analnog seksa. Neki izvori govore o tome da je analni odnos bio sramotan. Drugi izvori, kao što su grafiti sa Tere, govore o tome da je analni seks bio učestaliji.
Svaki odnos je morao biti praćen izostajanjem uzbuđenja kod mladića. Kenneth Dover govori o tome da eromenos nije smeo da oseća seksualnu strast prema erastu, jer bi se to smatralo nemuževnim[6]. Novije studije, međutim, pokazuju da u praksi (uprkos teoriji) jeste bilo uzajamne strasti. Kako Thomas Hubbard ističe u odgovoru na Halperinove tvrdnje da dečaci nisu bili seksualno uzbuđeni, slike na vazama pokazuju da dečaci odgovaraju na seksualne nadražaje: „Diranje dečakovog organa (uporedi: Aristofan, Ptice 142) bila je najčešće prikazivana scena na vazama. Šta bi bila svrha ovog akta ako ljubavnici nisu uživali u osećanju i posmatranju dečakovog organa kako se budi i odgovara na njihovu zajedničku stimulaciju?“[7]
Osećanje uzajamne strasti bila je tema diskusija i u antičko vreme. Dok se pasivna uloga smatrala problematičnom, osećanje privlačnosti prema muškarcu smatrano je znakom muževnosti i verovalo se da će oni dečaci, koji najviše traže društvo i strast muškaraca, biti uspešni u životu.
Mitovi sadrže više od pedeset primera ljubavi između bogova i smrtnika. Istopolna ljubav pripisivana je Zevsu, Posejdonu, Apolonu, Orfeju, Heraklu, Dionisu, Hermesu i Panu. Svi glavni bogovi grčkog panteona, osim Aresa, imali su muške ljubavnike u svojim „biografijama“.
Mitovi su imali ulogu da prenesu moralnu pouku i postave standarde ovih veza. U mitu o Zevsu i Ganimedu, Zevs šalje poklone i uveravanja o dobrim namerama Trosu, kralju Troje i ocu Ganimeda. Ovaj mit je opominjao da čak i kralj neba mora da ispoštuje oca svog eromenosa. I drugi mitovi često imaju prisutan lik oca. Mitovi su se obraćali i mladima, kako se vidi u novo-otkrivenoj verziji mita o Narcisu. Ova arhaična verzija, starija od one koja nam je poznata iz Ovidijevih Metamorfoza, govori o ponosnom i bezosećajnom Narcisu koji je kažnjen jer je odbio sve svoje muške udvarače[8].
Muškarac je u pozi tradicionalnog udvaranja: jednom drugom dira genitalije mladića, dok mu drugom drži bradu kako bi ga ovaj gledao u oči. Mladić pokazuje simbolično odbijanje.
Država ima koristi od ovih veza, kako tvrde antički pisci. Prijateljstvo je imalo obavezujuću ulogu, jer kada bi mladić počinio neki zločin njegov ljubavnik bi bio kažnjen. U vojnom organizovanju ljubavnici su se borili jedan do drugog, kakav je bio princip organizovanja Tebanske svete čete, sastavljene od 150 parova ljubavnika. Za ovu četu se tvrdilo da je nepobediva sve do bitke kod Heroneje, kada je poslednja ostala na bojnom polju. Princip je objašnjen time što se ljubavnik ne bi dao u beg pred svojim ljubavnikom i ostajao bi na bojnom polju kako bi iskazao svoju hrabrost i kako bi zaštitio svog ljubavnika.
Pederastički parovi smatrani su osnovom demokratije i mnogi tirani su ih se plašili, jer su veze među ljubavnicima bile jače nego poslušnost prema tiranima. Atenej beleži: „Hijeronim i Aristotelin kažu da je ljubav sa dečacima cenjena jer su nekoliko tiranina svrgnuti od strane mladih muškaraca u najboljim godinama, udruženih sa svojim pratiocima u uzajamnoj ljubavi.“ On daje primer atinskih ljubavnika Hermodija i Aristogetona kojima je pripisana zasluga (moguće simbolička) za svrgavanje tiranina Hipije i uspostavljanje demokratije. Drugi, kao Aristotel smatraju da je pederastija podsticana u nekim državama kao način kontrole rađanja.
Političari za koje je zabeleženo (i sačuvano) da su imali istopolne veze bili su: Solon, Pizistrat, Hipija, Hiparh, Temistokle, Aristid, Kritija, Demosten, Eshin, Pausanija, Lisandar, Agesilaj, Polikrat, Hieron I, Agatokle, Epaminonda, Pelopida, Arhelaj I, Filip II Makedonski, Aleksandar Veliki.
Odlike pederastičkog odnosa razlikovale su se od polisa do polisa. Na primer, Pausanija u Platonovoj Gozbi negativno govori o praksi u Elidi i u Beotiji, gde muškarci nisu vešti u govoru, a dečaci nisu kritični prema udvaračima.
Sa utemeljivača pederastije u Atini smatra se Solon, koji je takođe pisao poeziju u kojoj je slavio ljubav prema dečacima. Ljubavnik se označavao nazivom erast, a njegov mladi ljubimac eromenos ili paidika. U viskom društvu očekivalo se i podsticalo se da se muškarac udvara mladićima. S druge strane, od mladića i njegove porodice se očekivalo da bude probirljiv i da ne dozvoli da bude lako osvojen. Pederastičke veze bile su, s druge strane, izvor šala za običan svet.
Halkida je takođe bila poznata kao jedan od centara sa razvijenom pederastijom, što je Atinjane navelo da reč „chalkidzein“ (χαλκίζειν) koriste sa značenjem „imati analni seks“. Ateneus govori da su Halkidićani smatrali da je Zevs Ganimeda odveo najpre u njihovu zemlju u mesto zvano Harpagion. Pričano je da su Halkidićani najpre odbijali pederastiju. Međutim, pošto su bili u nepovoljnom položaju u ratu sa Eretrijcima u pomoć su pozvali ratnika Kleomaha. Kleomah je sa sobom poveo i svog eromenosa. Kada su Halkidićani videli kako se hrabro bori pre svojim eromenosom, podigli su mu spomenik i počeli su da cene pederastiju.
Krićani, koje je Plutarh opisao kao dorjanski narod poznat po umerenost i konzervativnosti, praktikovali su arhaični oblik pederastije u kome je muškarac ritualno kidnapovao dečaka po svom izboru, uz odobrenje dečakovog oca.
Aristotel tvrdi da je krlja Minos uspostavio pederastičku tradiciju na Kritu kao metod kontrole rađanja. Običaj je bio toliko prihvaćen da se smatralo sramotom ukoliko mladić ne bi našao ljubavnika. Veruje se, takođe, da su Krićani ti koji su stvorili mit o Zevsu i Ganimedu.
Većina ranih pederastičkih pesnika, sa izuzetkom Teognida i Tirteja, bili su Eoljani ili Jonjani. Za razliku od Grka na teritoriji Grčke, koji su bili ratnici, ovi su bili primarno moreplovci i trgovci. Oni su obaveznu dorsku pederastiju sa vojnim predznakom transformisali u dobrovoljni intelektualni poduhvat.
Za razliku od Dorana, kod kojih je muškarac morao da ima jednog eromenosa, na istoku je bilo dozvoljeno da muškarac tokom života ima nekoliko njih. Iz pesama Alkeja saznajemo da je muškarac često pozivao svog eromenosa da večeraju zajedno. Međutim, kada je Jonija bila pripojena Persiji praksa je bila zabranjena. Zabranjivanje pederastije je smatrano moralnim posrnućem. S jedne strane pokazivalo je vladarsku glad za vlašću – odakle i zabrana prakse koja vodi ka stvaranju jakog prijateljstva i kritičkog uma, koji je produkt ljubavi. S druge strane ukazivalo je i na kukavičluk podređenih koji se nisu pobunili[9].
Jedan od prvih polisa posle Sparte koji je bio povezan sa vežbanjem bez odeće bila je Megara. Iz Megare je bio i Orsip, koji je bio poznat kao prvi muškarac koji je na Olimpijskim igrama trčao go i „prvi goli krunisani pobednik“[10].
Megara je takođe bila dom pesnika Teognida, koji je pisao, između ostalog, pederastičke pesme, često posvećene njegovom eromenosu Kirnu. U pesmama povezuje atletiku sa pederastijom:
Srećan je ljubavnik koji vežba go
I onda ode kući da spava celog dana sa lepim dečakom.[11]
Pesnik Teokrit u svojoj Idili XII opisuje lokalno takmičenje u ljubljenju mladića.
Sparta, još jedan dorski polis, smatra se prvim koji je praktikova vežbanje bez odeće i prvi koji je formalizovao pederastiju. Spartanci su verovali da je ljubav starijeg muškarca, uspešnog aristokrate prema mladiću osnova za stvaranje slobodnih građana. Agoge – obrazovanje vladajuće klase, bilo je zasnovano na pederastiji, koja je zahtevana od svih građana[12].
Mnogi antički pisci smatrali su spartansku pederastiju čestitom, ali ipak erotskom. Plutarh opisuje spartanske pederastičke veze kao čestite i tvrdi da je nezamislivo da bi neki ljubavnik seksualno uživao sa svojim ljubimcem, kao što je nezamislivo da bi otac spavao sa sinom.
Ljubavnik je bio odgovoran za trening svog ljubimca. Pederastija i vojni trening su bili usko povezani u Sparti, kao i u mnogim drugim gradovima. Prema tvrdnjama Ateneusa, Spartanci su prinosili žrtvu Erosu pre svake bitke.
U Tebi, glavnom gradu Beotije, poznatoj po svojoj pederastičkoj praksi, tradicija je bila utemeljena u samom mitu o osnivanju grada – mitu o Laju. Drugi pederastički mit Beoćana je mit o Narcisu.
Tebanska pederastija je bila, kao i u drugim državama, deo obrazovanja mladih. Sveta četa Tebe bila je sastavljena od 150 parova ljubavnika i nepobediva sve do bitke kod Heroneje, 338. godine pne.
Pesnici su pisali o pederastičkoj ljubavi od najranijeg doba do kraja helenističke ere. Pet filozofskih dijaloga diskutuje o etičkim implikacijama. Filozofi i pisci kao što su Platon, Ksenofont, Plutarh i pseudo-Lukijan diskutuju o ovoj temi. Tragedije sa pederastičkim zapletom su veoma popularne, a Aristofan piše komedije o seksualnim vezama između muškaraca i dečaka.
Pesnici kao što su Alkej, Ibik, Anakreont, Teognid, Pindar pišu o pederastičkoj ljubavi, kao što Sapfo piše o ginerastiji. Pederastija se provlači i kroz drame Eshila, Sofokla i Euripida.
Na vazama su sačuvane brojne slike pederastičkih odnosa sa mnogim natpisima koji slave ljubav prema dečacima. Idealizovanje pederastije trajalo je najmanje između 600. i 400. godine pne.
Skulptor Fidija ostavlja u pamćenje ime svog eromenosa Pantarka, upisujući njegovo ime u nokat kolosalne statue Zevsa.
- Ljubavnici su polagali zakletvu vernosti na grobu Jolaja, ljubavnika Herakla u Tebi[13]
- U Tebi su se godišnje održavale Joleide – atletski festival koji je uključivao takmičenja u gimnastici, jahanju i muzici. Festival je bio posvećen Jolaju i Heraklu[14]
- Hijakintija je bio festival koji se svake godine održavao u Sparti u slavu Hijakinta, Apolonovog eromenosa. Festival je bio religioznog karaktera i trajao je tri dana; prvog se žalila smrt Hijakinta, druga dva slavio se njegov povratak u život.
- Gimnopedija – spartanska godišnja proslava koja se sastojala od plesa golih dečaka, koji su pokazivali svoja atletska i borilačka umeća.
- Diokleja – festival u Megari u čast Diokla, ljubavnika Filolaja. Godišnje se organizovalo takmičenje u ljubljenju.
Etički stavovi koji su vladali u polisima kao što su Atina, Teba, Krit, Sparta itd. u vezi sa pederastijom korišćeni su u literaturi samo do kraja 19. veka. John Addington Symonds bio je jedan od prvih koji je iskoristio ove stavove u svom radu A Problem of Greek Ethics iz 1873. ali ga je objavio tek 1901[15]. Ove poglede proširio je Edward Carpenter u studiji Intermediate Types among Primitive Folk, 1914. godine. Studija se bavi istopolnim odnosima svih vrsta, ne samo pederastijom[16].
Klasične studije o antičkoj grčkoj sistematski ispuštaju reference o veoma proširenoj i prisutnoj praksi pederastije. E. M. Forster u svom romanu Maurice iz 1910. godine pominje ovaj „kod tišine“ opisujući profesora koji savetuje: „Izostaviti: reference o neizrecivom grehu Grka“. Prva knjiga na engleskom sa ovom temom objavljena je tek 1978. - Greek Homosexuality, istoričara Kenneth Dovera. Dover je pokrenuo broj diskusija koje još uvek traju. S druge strane, kod današnjih Grka postoji veoma jak otpor da prihvate opis antičke Grčke onako kako je sada vide savremeni naučnici.
Savremena shvatanja pederastije u Grčkoj kreću se linijom Dover – Foucault – Halperin, koji tvrde da eromenos nije mogao recipročno da učestvuje u odnosu sa erastom i da je odnos bio zasnovan na seksualnom dominiranju starijeg nad mlađim. S ovim na umu, odnos se može smatrati drugačijim iz ugla eromenosa od onog iz ugla erasta – i esencijalno je asimetričan.
Drugi naučnici ističu slike na vazama, pesme i filozofske rasprave, poput Platonovih dijaloga, u kojima se javlja pojam anterosa – uzvraćene ljubavi – koji pokazuje da je ljubav i seksualna želja jednaka kod eromenosa kao kod erasta. Kritičari Doverove teorije ističu da se zanemaruju svi izvori koji govore suprotno ovoj „preterano teoretizovanoj“ interpretaciji ljudskih i emocionalnih odnosa i da je to „moderna bajka da mladi eromenosi nisu bili uzbuđeni“[17].
- LGBT istorija antičke Grčke
- Atinska pederastija
- Kritska pederastija
- Spartanska pederastija
- Tebanska pederastija
- Tebanska sveta četa
- Erast
- Eromenos
- Kalos (natpis)
- Mitologija istopolne ljubavi
- Pederastija
- Filozofija grčke pederastije
- Homoseksualnost u vojsci antičke Grčke
- ↑ Platon, Gozba
- ↑ Ksenofont, Država lakedemonska
- ↑ The Warren Cup: homoerotic love and symposial rhetoric in silver, John Pollini
- ↑ Victoria Wohl, Love among the Ruins: The Erotics of Democracy in Classical Athens str.5
- ↑ Cicero, De re publica, iv.4
- ↑ K. J. Dover, Greek Homosexuality
- ↑ David M. Halperin, How to Do the History of Homosexuality.
- ↑ David Keys (2004). „The ugly end of Narcissus: Ancient manuscript sheds new light on an enduring myth”. BBC History Magazine, Vol. 5 No. 5. Pristupljeno 18.4.2007.
- ↑ Platon, Gozba 182 c-d
- ↑ Pausanija 1.44.1
- ↑ Teognis 1335-36
- ↑ Erich Bethe, Die Dorische Knabenliebe: ihre Ethik und ihre Idee, 1907, 441, 444
- ↑ Plutarh, Eroticus, xvii
- ↑ Pindar, Olimpske ode, viii
- ↑ „A Problem in Greek Ethics”. Arhivirano iz originala na datum 2005-10-17. Pristupljeno 2007-04-22.
- ↑ Intermediate Types among Primitive Folk
- ↑ Hein van Dolen, Greek homosexuality Arhivirano 2015-05-03 na Wayback Machine-u
.jpg)