Eshil
Eshil (grč. Αἰσχύλος, 525—456. god. st. e.) bio je prvi veliki pisac tragedija u antičkoj grčkoj književnosti.
Eshil se rodio 525. godine stare ere u Eleusini kod Atine, a poticao je iz uglednog zemljoposedničkog roda. Njegova mladost pada u vreme velikog demokratskog poleta u Atini, posle pada Pizistratida. On je ponesen demokratijom i njenom slobodom i veliča ih u svojim Hiketidama. I sam je učestvovao u bitkama kod Maratona, kod Artemizija, kod Salamine i kod Plateje, a pobedu kod Salamine ovekovečio je u svojim Persijancima. Eshil je doživeo i pobedu kod Eurimedonta i zatim brzo širenje Atinskog pomorskog saveza.
Eshil se već rano (oko 500. godine) pojavio na sceni sa svojom prvom dramom, ali je prvu nagradu dobio tek 485. godine, kada je već imao 40 godina. Rano započetu književnu delatnost pesnik je nastavio sve do svoje smrti i još je mnogo puta pobedio u dramskim takmičenjima. Eshil je za svog života tri puta putovao na Siciliju, gde je boravio na dvoru sirakuškog tiranina Hijerona (478-467), velikog prijatelja i zaštitnika pesnika, naučnika i umetnika. U isto vreme srećemo kod Hijerona i najveće grčke lirske pesnike: Semonida, Pindara i Bakhilida, zatim filozofa Ksenofana i druge. Prvi put je Eshil pošao na Siciliju na Hijeronov poziv i tamo je 476. godine, kad je Hijeron osnovao grad Etnu, prikazao u tu čast dramu Etnjanke (Αἰτναῖαι). Posle toga se Eshil vratio u Atinu, gde je 472. godine prikazao svoje Persijance i odneo pobedu, a onda je ponovo pošao na Siciliju i tamo po drugi put s velikim uspehom prikazao tu dramu. Znamo da je 486. ponovo u Atini, jer ga je te godine u takmičenju pobedio mladi Sofokle. Godine 458. Eshil je odneo poslednju pobedu svojom Orestijom, a zatim je po treći put iz nepoznatog razloga otputovao na Siciliju: tu je i umro, i to u gradu Geli 456. godine stare ere. Ostavio je dva sina, Euforiona i Biona, koji su takode bili tragički pesnici. Sto godina nakon smrti postavljen mu je u znak počasti kip u Likurgovom pozorištu u Atini. Kažu da je Eshil, ponosan na svoje junaštvo u grčko-persijskim ratovima, sam sebi sastavio nagrobni epitaf, u kojem spominje samo svoje vojničke zasluge, prevšavši preko pesničkih. U prevodu Kolomana Raca taj epitaf glasi (Anthologiae Graecae Appendix, vol. 3, Epigramma sepulcrale):
- Eshila, Euforionova sina, Atenjanina
- u žitorodnoj, gle, Geli tu pokriva grob;
- gaj maratonski slavni, dugokosi Međanin znadu
- ruke mu zamah jak — oni će kazat ti sve.
- Αἰσχύλον Εὐφορίωνος Ἀθηναῖον τόδε κεύθει
- μνῆμα καταφθίμενον πυροφόροιο Γέλας·
- ἀλκὴν δ’ εὐδόκιμον Μαραθώνιον ἄλσος ἂν εἴποι
- καὶ βαρυχαιτήεις Μῆδος ἐπιστάμενος
Eshil je pisao elegije, epigrame, tragedije i satirske drame. Od 70 tragedija i 20 satirskih drama sačuvalo se samo sedam tragedija: Hiketide (= Pribeglice), Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Agamemnon, Hoefore (= Pokajnice) i Eumenide (poslednje tri čine organsku trilogiju – Orestiju, i to je jedina grčka trilogija koja je sačuvana, a sledila joj je satirska igra Protej). Prvu je nagradu pesnik za života dobio trinaest puta, ali drame su mu prikazivane i nagrađivane i nakon njegove smrti, tako da je svih nagrada, čini se, ukupno bilo dvadeset i osam.
Najstarija od sačuvanih drama su izgleda Pribegarke ili Hiketide (Ἱκέτιδες). Tragedija je dobila ime po horu koji je sastavljen od Danaida, kćeri Danajevih, koje bežeći iz Egipta pred sinovima Egiptovim traže kao pribeglice (=ἱκέτιδες) zaštitu u Argosu, sklanjajući se pored žrtvenika. Naiđe Pelazg, argivski kralj, i one ga mole za pomoć protiv progonitelja. Pelazg želi da im pomogne, ali, plašeći se rata s Egiptom, odlučuje da o tome pita narod. Tada dolazi neprijateljski brod, i glasnik Egiptovih sinova zahteva od begunaca da se vrate, a kad one to odbiju, pokuša ih silom odvesti svojim gospodarima. Tada se vraća Pelazg i javlja da ih narod prima u grad i pruža im zaštitu. Glasnik ljutito odlazi preteći ratom, a Danaide pozdravljaju novu domovinu i polaze u grad. Hiketide su po svoj prilici bile prvi deo trilogije u kojoj se prikazuje priča o Danaidama. Druga drama je bila, kako se čini, Egipćani (Αἰγύπτιοι), u kojima se prikazivala svadba Danaida s Egiptovim sinovima, a treća Danaide (Δαναΐδες), u kojima se pripovedalo kako su Danaide, osim Hipermnestre, poubijale svoje muževe.
Drama Persijanci (Πέρσαι) činila je verovatno neorgansku trilogiju s dramama Finej i Glauko, čiji sadržaj nije tačno poznat. Persijanci su drama sa istorijskim sadržajem: u njoj se slavi pobeda Grka nad Persijancima u bici kod Salamine (480). Ova drama pripada najstarijim Eshilovim delima: ona još nema prologa, već počinje parodom hora, koji je sastavljen od starijih, uglednih Persijanaca, regentskog veća za vreme Kserksove odsutnosti. Oni su zabrinuti za sudbinu trupa koje su s Kserksom krenule na Grčku i muče ih mračna predosećanja. Ovim predosećanjima pridružuje se san kraljice Atose, Kserksove majke, koji nagoveštava persijski poraz. I zaista, dolazi glasnik, koji javlja za poraz Persijanaca kod Salamine. Atosin dijalog s horovođom i glasnikovo pripovedanje u suštini predstavljaju slavljenje atinske demokratije i Grka koji se bore za svoju slobodu. Zatim senka kralja Darija, Kserksovog oca, koju je hor izazvao iz groba, proriče dalje poraze Persijanaca i tumači ih kao kaznu za "prekomemost" Kserksovih pretenzija, jer je on naumio da savlada i same bogove. Zato Darije opominje da se više nikada ne preduzima rat protiv Grka. U poslednjoj sceni pojavljuje se i sam Kserks i tuži se na svoju tešku sudbinu, te se drama završava potresnom tužaljkom izmedu Kserksa i hora (κομμός), praćenom burnim gestovima i nemirnom igrom.
Ovu tragediju ne čini toliko povezana radnja koliko niz slika, u kojima žalost sve više raste. Dijalog zauzima znatno više mesta nego u Hiketidama, a posebno raste njegova narativna strana (glasnikov izveštaj). U Persijancima se vidi i pesnikov politički stav: on je protivnik ofanzivnog rata u Aziji i brani mir s Persijancima, koje slika bez mržnje, kao žrtve nerazboritog Kserksa. Karakterističan je i stih u kome hor za Atinjane kaže: οὔτινος δοῦλοι κέκληνται φωτὸς οὐδ' ὑπήκοοι (= ničijim se robovima ni podanicima ne nazivaju, st. 242).
Drama Okovani Prometej (Προμηθεὺς δεσμώτης) bio je prvi deo trilogije, pa su njenu radnju nastavljale tragedije Oslobođeni Prometej (Προμηθεὺς λυόμενος) i Prometej vatronoša (Προμηθεὺς πυρφόρος). U prvoj se prikazuje kako je Herakle oslobodio Prometeja i kako se on izmirio sa Zevsom koji se više ne protivi ljudskoj težnji za napretkom, a u drugoj je, izgleda, prikazan postanak Prometejeve svetkovine τὰ Προμήθεια. Ne zna se tačno kada je drama nastala i prikazivala se. U Okovanom Prometeju Eshil kao da se odriče predstave o nekadašnjem "zlatnom veku" i pogoršanju prilika ljudskog života koje je, po mitu, zatim došlo. On prihvata suprotno stanovište: ljudski život se zapravo usavršava; kod Eshila upravo je Prometej mitološki davalac dobrog razuma, koji čovečanstvo izvodi u kulturni život. U ovoj je tragediji prikazana teomahija titana Prometeja, gde je Eshil Prometeja načinio predstavnikom neobuzdane čovekove težnje za napretkom.
U prologu drame Zevsove sluge Snaga (Κράτος) i Sila (Βία) – ona je nemi lik – dovlače Prometeja pod vodstvom Hefestovim u pust gorski kraj Skitije, gde ga Hefest po Zevsovom nalogu pribija na neku vrletnu stenu i na zahtev Snage probija mu prsa velikim gvozdenim klinom. Hefest obavlja svoj posao preko volje i oklevajući te žali tešku sudbinu nesrećnog Prometeja: on, doduše, priznaje da je Prometej, ukravpi vatru bogovima i darovavši je ljudima, počinio težak greh, ali ipak okleva da svoga prijatelja kazni tako strogom kaznom. Napokon ipak popušta zaplašen prekorima svoga pratioca pa izvršava svoju dužnost do kraja. Obavivši posao, tj. prikovavši Prometeja za stenu, Hefest ode zajedno sa svojim pratiocima. Dok su izvršioci kazne bili prisutni, Prometej nije izustio ni glasa tužbe, a kad su se oni udaljili, dao je oduška svojoj zatomljenoj boli i potužio se na svoje patnje vazduhu, rekama, moru, zemlji i Suncu. No ubrzo se pribere pomišljajući da je on sve to predvideo i da svako mora podneti određenu sudbinu. Tada se pojave Okeanove kćerke (Okeanide), koje u ovoj drami čine hor, a privukli su ih udarci Hefestova čekića. One izjavljuju Prometeju svoje saučešće nad njegovom nesrećom i izriču zabrinutost za njegovu buduću sudbinu; a kad su upitale Prometeja koji je uzrok tako okrutnoj kazni, on im saopšti koliko je on usluga učinio Zevsu i kako je zbog svojih dobročinstava prema ljudskom rodu izazvao protiv sebe gnev kralja bogova. Prometej je već spreman da govori i o budućnosti kad se odjednom pojavi Okean jašući na nekom krilatom konju kojim starac upravlja bez ikakvih uzda. Okean opomene Prometeja da ne podjaruje Zevsov bes drskim rečima, te se ponudi da kod Zevsa posreduje u Prometejevu korist. Prometej odlučno odbije tu ponudu jer će zevsov gnev podnositi sve dok zevs ne promeni mišljenje. Tada Okean odlazi, a hor peva tužaljku o Prometeju. Zatim Prometej opširno i potanko opisuje sva svoja dobročinstva koja je iskazao ljudskom rodu. Tu je izvrsno prikazan postepeni civilizacijski napredak čovečanstva iz stanja primitvnosti i njegovo ovladavanje prirodom i njenim silama. Sam Prometej može se smatrati zapravo predstavnikom trajne i neodoljive težnje čovečanstva za saznanjem, za kulturnim napretkom i uzdizanjem, za podvrgavanjem prirode i osmišljavanjem načina kako bi je mogao iskoristiti za svoje potrebe. Upravo po tome Prometej je jedan od najsnažnijih likova koje je antička drama iznela na pozornici: on mirno trpi i pati potpuno svestan veličine one uloge koju je odigrao u borbi za čovekov civilizacijski napredak.
Tragedija Sedmorica protiv Tebe (Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας) prikazana je 467. godine, i to kao treći deo trilogije Laj, Edip i Sedmorica, uz koje se prislanjala satirska igra Sfinga. Eshil je s tim dramama stekao prvu pobedu, pobedivši Aristiju, sina tragičkoga pisca Pratine, i Polifrazmona, sina dramatičara Friniha. Od Laja, Edipa i Sfinge ostali su sačuvani samo neznatni fragmenti. Trilogija je ujedinjena motivom "rodovskog prokletstva", koje leži na potomstvu tebanskog kralja Laja. U Laju se najverovatnije prikazivalo rođenje i izlaganje Edipovo, a u Edipu vladanje i propast Edipova.
U Sedmorici se prikazuje rat Polinika i njegovih drugova protiv Tebe i smrt braće Eteokla i Polinika koji su u dvoboju ubili jedan drugoga, te se tako izvršuje kletva kojom ih je prokleo njihov otac Edip. Radnja drame odigrava se pred kraljevskim dvorom na tebanskoj tvrđavi Kadmeji. Hor je sastavljen od dvanaest devojaka, kćerki uglednih Tebanaca; one se plaše pada grada, pa traže zaštitu kod žrtvenika bogova koji je podignut pred dvorom. Iz dvora izlazi kralj Eteoklo i govori okupljenom tebanskom narodu pozivajući ga da štiti grad, koji je sa svih strana opkolila argivska vojska predvodena njegovim bratom Polinikom. Vrač Tiresija je prorekao da neprijatelji spremaju odlučan napad, pa zato svako treba da zauzme svoje mesto na gradskim bedemima i pruži otpor neprijatelju. Zatim oštro prekoreva prestrašene devojke jer njihov strah slabi junaštvo ostalih građana. Tada dolazi glasnik koji je uhodio argivsku vojsku i javlja Eteoklu šta je video: sedam junaka se zaklelo da će još danas grad zauzeti silom ili poginuti, već su sve pripremili za napad i upravo žrebom odlučuju ko će od njih na koja od sedam gradskih vrata udariti; vojska je već u pokretu i približava se gradu. Tu glasnik potanko opisuje Eteoklu sedmoricu neprijateljskih vojskovoda i njihove štitove, a Eteoklo nakon svakog opisa određuje koji će od njegovih junaka izaći protiv svakoga od njih na pojedinim gradskim vratima. Protiv Polinika, koji je odabrao za sebe sedma vrata (zvana Κρηναῖαι), odlučuje da izađe on sam, premda ga hor od toga odvraća. "Ta kome drugome", motiviše Eteokle svoju odluku, "to više pripada nego meni? S vladarem vladar, s bratom brat, s neprijateljem neprijatelj ogledaću se". Raspaljen ljubavlju prema domovini i mržnjom prema neprijatelju, Eteokle pojuri u borbu, a malo zatim dolazi glasnik i javlja da je grad spašen, ali da su braća u dvoboju ubila jedan drugoga. Na pozornicu se donose njihova tela, i hor peva tužaljku zajedno s njihovim sestrama Antigonom i Ismenom. Međutim, narod je odlučio Eteokla dostojno sahraniti, a Polinika kao neprijatelja ostaviti nesahranjena da bude plen zverima. Ismena i jedna polovina hora pokoravaju se toj odluci, ali Antigona se tome odlučno usprotivi i polazi s drugom polovinom hora da sahrani brata i protiv volje naroda. Budući da se drama završava novim dramatskim sukobom, postoji mogućnost da je taj završetak dodat tek kasnije.
Sedmorica su prva od nama poznatih tragedija u kojoj partije glumca apsolutno prevlađuju nad horskim delom, i istovremeno prva tragedija u kojoj je dat izrazit lik glavnog junaka. Drugih likova u komadu nema: drugi glumac iskorišćen je za ulogu glasnika. Kao početak tragedije služi glumačka scena – prolog, a ne više paroda hora.
Drame Agamemnon, Žrtva na grobu (Hoefore) i Eumenide čine jedinu i to organi6ku trilogiju koja se sačuvala – Orestiju (Ὀρέστεια). Prikazana je 458. godine i s njom je Eshil dobio prvu nagradu. To delo posvećeno je problemu tragične sudbine roda.
Drama Agamemnon (Ἀγαμέμνων) počinje tako što stražar, koji već dugo godina na krovu Agamemnonova dvora u gradu Argosu očekuje vatrene znakove o padu Troje, opazi vatru na gori Idi i javi veselu vest Agamemnonovoj ženi Klitemnestri. Od nje doznaje tu vest i hor argivskih staraca, ali joj ne veruje dok nije došao glasnik koji potvrđuje vest i najavljuje Agamemnonov dolazak. Uskoro dolazi Agamemnon na svečanim kolima s robinjom Kasandrom, Prijamovom kćerkom. Na Klitemnestrin poziv nerado ulazi u kuću po prostrtim sagovima jer u tome vidi znak obesti (ὕβρις), pa se boji gneva i osvete bogova. Nakon tužaljke za njima ulazi i Kasandra koja u svom proročkom duhu jasno vidi kako Klitemnestra i njen ljubavnik Egist ubijaju Agamemnona i nju, pa kako se Orest osvećuje majci. Odmah nakon toga iz kuće počinju da odjekuju samrtni jauci Agamemnonovi, a zatim izlazi Klitemnestra i ponosi se svojim delom jer je osvetila žrtvovanu kćerku Ifigeniju i bračnu neveru Agamemnonovu. Hor je opominje na kaznu koja će je za ubistvo stići od pravednih bogova, ali Klitemnestra odgovara da se ne boji jer će je od besa građana štititi Egist, a Orest se ne može osvetiti jer je daleko. Na kraju iz dvora izlazi Egist i raduje se što se Agamemnonu osvetio za ono što je Agamemnonov otac Atrej učinio Egistovom ocu Tijestu, pogostivši ga mesom njegove vlastite dece. Hor i njemu preti osvetom te se ogorčen udaljuje, a kraljica s Egistom ponosno ulazi u dvor. Ideja naslednog prokletstva ovde je u potpunosti sačuvana, ali to prokletstvo, kao uvek kod Eshila, deluje preko svesne ljudske volje. Lik Klitemnestre dat je veorna izrazito, ali su i ostala lica, čak i drugostepena, oštro ocrtana.
Tragedija Hoefore (Χοηφόροι) dobila je ime po horu devojaka koji prinosi mrtvačku žrtvu na Agamemnonovu grobu. Agamemnonov sin Orest, koga je Klitemnestra kao dečaka još pre Agamemnonovog povratka iz Troje poslala u Fokidu, vraća se kao odrastao mladić sa svojim vernim prijateljem Piladom u zavičaj da osveti očevu smrt, i stavlja uvojak svoje kose na očev grob. U isto vreme Klitemnestra je, preplašena teškim snovima, poslala kćerku Elektru s devojkama na Agamemnonov grob da umire bogove osvetnike. Elektra se naprotiv na grobu pomoli bogovima da što pre dođe dan osvete. Našavši uvojak koji liči na njenu kosu, nasluti da se vratio Orest. Orest u tom času prilazi grobu, te se brat i sestra prepoznaju. Podstaknut od Elektre i hora, Orest se sprema da osveti očevo ubistvo, kao što mu je već ranije naredio Apolon. Po dogovoru s Elektrom, Orest i Pilad dolaze neprepoznati pred kraljičin dvor i donose joj lažnu vest o Orestovoj smrti. Pošto je kraljica otišla, dolazi i Egist da čuje tu radosnu vest, ali ga Orest ubija. Čuvši Egistove krike, dojuri Klitemnestra iz ženskih odaja, i jedan od sluga joj dovikne da "mrtvi ubijaju živoga čoveka" (τὸν ζῶντα καίνειν τοὺς τεθνηκότας λέγω). Ona nasluti svoju sudbinu i stane moliti za milost. Orest se malo koleba, ali ga Pilad podseti na Apolonov nalog, i on ubije vlastitu majku. U taj se čas iz zemlje dižu Erinije, osvetnice ubijene majke, da progone ubicu za njegov grešan čin. Pomućene svesti Orest beži odatle, a njeg odlazak prati hor molbom da ga neki bog uzme u zaštitu.
_-_Google_Art_Project.jpg)
Užasan zločin, premda je počinjen po božjoj zapovesti, zahteva izmirenje. To je predmet treće tragedije u trilogiji, koja ima naslov Eumenide (Εὐμενίδες). U Apolonovom hramu u Delfima sedi umorni Orest, držeći kao pribegar u ruci maslinovu grančicu obavijenu vunom, a oko njega spavaju Erinije, koje u toj drami čine hor. Apolon pristupa svom štićeniku Orestu i, obećavši mu svoju zaštitu, predaje ga Hermesu da ga otprati u Atinu, gde će ga sud osloboditi krivice. Nakon Orestovog odlaska diže se iz dubine donjega sveta sena Klitemnestrina s teškim i krvavim ranama koje joj je zadao Orest, te budi i prekoreva usnule Erinije. One odmah pojure u poterz za Orestom tužeći se na nov naraštaj bogova koji hoće da ubistvo majke ostane neosvećeno. U Ateninom hramu na atinskoj akropoli stignu osvetnice progonjenog Oresta koji je rukama obuhvatio boginjin kip, i počnu da pevaju osvetničku pesmu. Boginja Atena odbija da im preda pribegara, već odluku prepušta sudu sastavljenom od dvanaest najplemenitijih atinskih građana koje je sama za tu svrhu izabrala. Tako je državni sud – kasnije Areopag – koji je osnovala sama boginja, stupio na mesto dotadašnjeg principa krvne osvete koju je dužan izvršiti rod ubijenoga. Pred sudom Oresta brani sam Apolon, opravdavajući Orestovu osvetu majčinom preljubom i zločinom ubistva. Kako je pri glasanju sudija na svakoj strani bio isti broj glasova, sama boginja Atena, zaštitnica demokratskoga uređenja, daje svoj glas za Oresta, i on osloboden krivice, zahvaljujući se, odlazi. Njegova krivica ostala je neokajana, i Erinije, čuvarice rodovskoga prava, počnu da prete Atici prokletstvom i propašću. Taj novi sukob reši se tako što Atena obeća Erinijama da će ih Atinjani poštovati kao "Milostive" (Εὐμενίδες = Eumenide). Starim boginjama, koje dotada nisu nigde imale svetište, prija ponuda, i one umirene i zadovoljne, blagosiljaju Atiku i polaze u svoje novo svetište na Aresovom brežuljku. Tako su pravo i zakon demokratske države nasledili staru i grubu silu krvne osvete.
U Orestiji su jasno izraženi Eshilovi politički pogledi. Veličajući Areopag, staru aristokratsku ustanovu, Eshil zauzima konzervativan stav u pogledu radikalnih demokratskih reformi Periklove grupe, smatrajući da su despotizam i anarhija jednako opasni. Međutim, njegov je konzervativizam istovremeno uperen i protiv onih strana atinske demokratije koje čine njeno naličje.
Eshilove su zasluge za razvitak grčke tragedije od neprocenjive važnosti. Kao što je Homer svojom Ilijadom stvorio epopeju, tako je i Eshil svojim delima stvorio tragediju u njenim ustaljenim oblicima. Pre njega tragedija je zapravo bila kratka pesma, neka vrsta kantate, a radnja još sasvim skučena i ograničena; glumio je samo jedan glumac – redovno sam pesnik – pa je dijaloga bilo vrlo malo, i to jedino između glumca i horovođe. Eshil je uveo drugog glumca i tako udario temelj pravom dijalogu, a time i pravoj drami: dijalog se postepeno razvija i širi na račun horske pesme, koja se zbija i gubi svoj dotadašnji obim. Taj se postepeni razvitak može posmatrati na sačuvanim Eshilovim tragedijama. Hiketide su osnovi produženje horske lirike: tu je hor protagonist i nosilac tragičkog patosa. U toj se drami već pojavljuje drugi glumac, ali se ta dva glumca sastaju samo jednom, a inače svaki govori samo s horom. U Persijancima glumci već više govore međusobno. Okovani Prometej i Sedmorica protiv Tebe već imaju karakter pravih drama. Tok radnje nije prepleten, kao kod Sofokla, nego uvek prost, pravolinijski, bez preokreta i iznenađenja; situacija se produžava i uvek je pod vlašću jedne ideje ili jednog utiska. U Orestiji Eshil je uveo trećeg glumca, pa radnja postaje prepletenija i podesnija za slikanje karaktera pojedinih lica.
Eshil je osim toga doterivao i pozorišnu opremu, izmišljajući razne strojeve i načine dekoracije. Tako, na primer, Horacije kaže da je on "izumitelj obrazine i časne haljine" (personae pallaequae repertor honestae, Ars. poet. 278). Eshil je u pravom smislu te reči potpuni i svestran pozorišni umetnik: on je bio ne samo učitelj hora i glumaca (διδάσκαλος), nego je osim teksta drama sastavljao i melodije za horske pesme i plesne figure, pa je i sam nastupao u svojim dramama kao glumac. Želeći da postigne što veću savršenost, Eshil je od drugih pesnika rado prihvatao sve novosti na području dramske tehnike. Tako je od svoga takmaca Sofokla preuzeo trećega glumca i zbor od petnaest lica umesto ranijih dvanaest, što je praktčno primenio u svojoj Orestiji.
Eshil je pesnik vremena u kome se rada atinska demokratija i zastupnik junačkog i ponosnog duha koji je atinski narod prožimao neposredno nakon velikih i sjajnih dela tokom pobedonosnih borbi protiv Persijanaca. Ali on je ujedno i zastupnik mitologijskog veka, veka religioznog misticizma i verovanja u neograničenu moć besmrtnih bogova i u potpunu čovekovu zavisnost od "sudbine" (ἀνάγκη). Zbog toga su njegove drame – apstrahujući plemenit rodoljubivi zanos – uglavnom pune strahota starih religioznih tradicija, a božja osveta i sudbina glavni su njihov predmet. Eshil je uveren da bogovi postoje, da duboko zadiru u život čoveka, da su oni sudije i osvetnici čovekovih nedela. Ljudska odgovornost za vlastita dela znatno je umanjena jer ih u akciju sputava nepobediva viša sila – sudbina. Ali, bogovi ne mogu sprečiti ono što je ljudima sudbinom unapred određeno (τὸ πεπρωμένον): oni to mogu eventualno samo usporiti. Međutim, Eshilovi bogovi nisu uvek dobri i pravedni, a sudbina opet nije uvek sasvim kruta i neumoljiva. Iako čovekom gospodari viša sila kojoj se ni u kom slučaju ne može oteti, ipak u Eshilovoj tragediji čovek nije puka lutka kojom se sudbina poigrava po svojoj volji, neki automat bez snage i bez volje: samo ako čovek svojim delanjem povređuje prava načela života i pravdu, on je osuđen na neuspeh, kriv je i mora snositi božju kaznu. Kao Heraklit, i Eshil smatra da ἦθος ἀνθρώπῳ δαίμων, tj. da je čoveku sudbina njegov karakter. Nesrećnu sudbinu čovek stvara sam sebi: božanstvo ne interveniše dok je čovek moralno čist, dok ne postane θεόμαχος, tj. dok ne udari na vrednosti koje su postavili bogovi, za šta sam snosi odgovornost. Eshil propoveda staro etičko-religiozno načelo "ničega previše, ništa preko mere" (kao, na primer, i Herodot). Eshil je podsticaj za predstavu o meri i pravdi dobio od Solona.
Eshil je svoje drame nazivao τεμάχη τῶν Ὁμήρου μεγάλων δείπνων = mrvice sa bogate trepeze Homerove. On je, prema tome, građu za njih uzimao iz junačkih epova i neiscrpnog vrela grčke mitologije. Ali pesnik odabire iz mita samo ono što je veličanstveno, grozno i strašno, što daleko prelazi granice prirodnoga te duboko potresa dušu gledalaca. Kao što je radnja tragedije već sama po sebi natprirodna, tako se i lica njegovih drama uzdižu iznad običnih ljudi: ona su veličanstvena i idealizovana kako u svojim dobrim tako i u svojim zlim svojstvima. Može se, dakle, reći da Eshil ne crta obične ljude nego heroje. Međutim, treba naglasiti da Eshil značaj svojih lica ne crta potanko, već ga daje u krupnim crtama, s nekoliko reči, u dva ili tri poteza, sasvim jednostavno, ali sugestivno i snažno. U Eshilovim delima preovladava groza i strahota, ali pesnik ima smisla i za ljupkost i nežnost. U sačuvanim tragedijama prisutni su svi znatniji ljudski osećaji – od snage, zanosa, mržnje, gneva, sve do ljubavi žalosti, bola, straha. Pesnik je, dakle, dobro poznavao sve strane ljudskog srca, ali je voleo više isticati ono što je veličanstveno i strašno nego ono što je nežni i plemenito.
Radnja Eshilove drame je vrlo jednostavna, koncentrisana oko jedne situacije, jednog događaja, bez pravog zapleta i bez proračunate napetosti, te teče laganim tokomod početka do kraja. Glavni junak zapravo i nema protivnika – izuzev u Orestiji – tako da se stiče utisak kao da je radnja osakaćena. To je s jedne strane posledica još nedoterane pesnikove dramske tehnike, a s druge strane osnovne koncepcije drame (kletva, božja osveta, sudbina). Dve natprirodne sile – božja moć i sudbina – ograničavaju i sputavaju slobodu čovekova delanja, tako da se u Eshilovim dramama može govoriti pre o tragediji same stvari nego o tragediji čoveka. Upravo to i jeste glavni razlog što u Eshilovim tragedijama nema psihološkog ocrtavanja likova kakvog ima kod Euripida, a donekle i kod Sofokla.
Što se tiče pesnikovih političkih pogleda, on je iskren i oduševljen rodoljub, ali istovremeno konzervativni eupatrid, te kao takav zazire od svih novotarija koje bi mogle uzdrmati stari poredak, stare nazore i već kroz generacije ustaljena načela.
Istaknuto mesto u Eshilovim dramama imaju horske pesme. One u većini njegovih drama pretežu i duboko se tiču same radnje. U njima pesnik pre svega izlaže svoje misli, filozofske i moralne ideje koje prevlađuju u određenoj drami. Osim toga, pesnik ih upotrebljava i da razjasni sve ono što se iz same radnje ne vidi, a s njom je tako povezano da bi bez toga gledaocu mnogo toga ostalo tamno i nejasno.
Eshil se može smatrati i tvorcem dramskog jezika i stila. U njegovom jeziku i stilu jasno se razabiru dva elementa, epski i lirski, ali lirski preteže. Uticaj lirike kod njega je još tako jak da se jezik u dijaloškim delovima bitno ne razlikuje od jezika u horskim pesmama, kao što je slučaj kod Sofokla i Euripida. Njegov je jezik svečan, pun deskriptivne snage, slikovit, ali ponegde opor i nedovoljno gibak. Stil mu je bujan jer se pesnik trudi da govor iskiti, obilno se služeći sjajnim epitetima, smelim metaforama i ostalim stilističkim odnosno retorskim figurama. Taj je stil izvrsno okarakterisao rimski pisac Kvintilijan: Sublimis et gravis et grandiloquus saepe usquae ad vitium (= Uzvišen, svečan i veličanstven često do granica mane" (Inst. orat. X, 1, 66). Utisak koji je njegov originalni jezik i stil ostavio na njegove savremenike bio je neobično snažan. Zato i kaže komediograf Aristofan u Žabama (st. 1004): "Ti, koji si prvi od Helena gradio reči velebne kao kule i iskitio tragički govor".
Svečani "ditirambički" stil Eshilov i slaba dramatičnost njegovih komada u poređenju s njegovim velikim naslednicima učinili su pesnika već na kraju 5. veka pne. donekle arhaičnim, pa se popularnost koju je pesnik uživao kod svojih savremenika naglo smanjila. I u antičko doba, pa sve do 18. veka, radije su čitani i citirani Sofokle i Euripid nego Eshil. Stoga je i Eshilov uticaj na svetsku književnost bio više posredan, preko njegovih antičkih naslednika u Aleksandriji i u Rimu, nego neposredan. Od likova koje je stvorio Eshil najveći je značaj imao Prometej (Goethe, Byron, Shelley). Tek u novije doba priznata je Eshilovim tragedijama zaslužena snaga i veličina. Eshil je nesumnjivo stvaralačka ličnost ogromne snage te se danas smatra jednim od najvećih pisaca tragedija svih vremena, i to ne samo zbog svojih zasluga u razvitku drame kao "otac tragedije" nego i zbog unutrašnjih svojstava njegove genijalne poezije i njenog dubokog moralnog značenja.
- Selected Poems of Aeschylus
- Selected Monologues by Aeschylus on Monologue Search Arhivirano 2007-09-28 na Wayback Machine-u
- Aeschylus anthology in English and Greek, Select online resources
- Djela čiji je autor Aeschylus na Projektu Gutenberg
- Available by .pdf file at Textkit:
- IMDB list of films based on Aeschylus
- Photo of a fragment of The Net-pullers Arhivirano 2011-02-22 na Wayback Machine-u
- Prometheus Bound
