Medieval Serbia

Carigrad kao centar romejskog kulturnog kruga bio je mesto odakle su se širili kulturni uticaji na Balkan i Mediteran. Takav je slučaj bio i sa manastirskim tipicima i organizacijom manastirskog života i svakodnevice monaha. Evergetidski tipik bio je model za tipike pisane za carigradske manastire i za manastire u srednjovekovnoj Srbiji koja je kao balkanska zemlja bila deo mediterantskog kulturnog kruga. Najveći broj tipika carigradskih ženskih manastira sačuvan je iz kasnovizantijskog perioda. Tipik manastira Bogorodice Sigurne Nade čiji su autori Teodora Sinadena i njena ćerka Eufrosina nastao je u prvoj polovini 14. veka. Teodora je osnovala sestrinstvo od 30 monahinja, čija je svakodnevica bila oblikovana pravilima tipika. One su bile podeljene u dve grupe, horske sestre na čelu sa glavnom monahinjom vršile su svakodnevne službe, dok je druga grupa odabrana za fizičke poslove u manastiru. Glavna monahinja bila je zadužena za obrazovanje iskušenica koje su pripremane za monaški postrig, ali i za obrazovanje mlađih horskih sestara. Deo svakodnevice svih monahinja bila je privatna i zajednička molitva. One su se tokom privatnih molitvi u svojim kelijama molile kako za svoje spasenje tako i za spasenje duše ktitorke. Svakodnevica monahinja ovog carigradskog manastira i njegov tipik odabrani su kao primer na osnovu kojeg se može zaključiti kako su funkcionisali manastiri u Srbiji koja je bila deo mediteranskog kulturnog kruga. Metodi studija mreža konektivnosti korišćeni su u ovom radu.

PREDGOVOR NIKOLAJA LEVAŠOVA ,13 januara 2011 godine :
" Ova knjiga je postala Hima heroja iz proslosti, čija imena su osudjena na
zaborav, kao Isidora, ili sećanja iskrivljena o Radomiru i Magdaleni. Svetlana je
uspela da vrati dobro njihovim imenima, govoreći ljudima o njihovim delima i
podvizima. A kao pravim herojima,ona nije imala vremena da im vrati ugled. Njena
nova knjiga neće biti napisana,ali poslužila je kao svetlost,koja je tako neophodna
danas za ljude, kako ne bi izgubili ljudski oblik. To pokazuje primer borbe ovih
ljudi koji su poginuli, ne radi svoje lične koristi, već za istinu. I da se donese
barem malo svetlosti u budućnost za druge. Svetlanin zivot, mogu nazvati
herojskim i ima pravo da stane uz one o kojima je pisala u svojoj knjizi. Ona sama
nikada nije mislila, da radi nesto herojski, ona je samo radila po savesti i od srca.
Nakon svakog napisanog poglavlja, u knjizi, oni su je nemilosrdno napadali.
Naravno tu je bila moja zaštita,ali čak ako i muškarac nosi neprobojni prsluk,
metak ga pogodi u lice, odbacuje metar, ostavljajući modrice po celom telu. Ako
na telesni oklop , meci padaju neprestano, iz dana u dan, iz godine u godinu, ne
treba objašnjavati posebno, i kada uzmete u obzir da su "meci" svi različitog
kalibra, i da neprijatelji čekaju u svakom trenutku. Nanošenje udara, na
nezaštićeno mesto, koje se pojavljuje svaki put, čim postoji i bilo kakva emocija,
otvarajuci zaštitu......Svaki put kada su napadači vršili udare, Svetlana je
pretrpela udare da nije mogla da se pomeri......Samo da ne bi na vreme mogla da
prenese istinu o dogadjajima iz tih vekova. Bio je to jak udarac u proleće, ali
tada sam bio u stanju da spasim Svetlanu od neprijatelja, jer su joj mogli jako
povrediti pamćenje i um. Skoro dva meseca,njenog života, su bili izbrisani, da
nisam bio u stanju da zaustavim ovaj proces, njena memorija bi bila izbrisana u
potpunosti..... Tada sam bio u stanju , ne samo da prekinem brisanje njene
memorije , već I da povratim skoro sve izbrisano. I tu nije stala Svetlana, čim
je bila sposobna za rad, ponovo je sela za kompjuter i počela da piše nova
poglavlja, stalni stres, i silni udari u njene oči, ona je bila skoro slepa.............. Čim
je bila u stanju da sedne za kompjuter i osetila se oporavljenom, dolazile su
njene vizije. Ona je pisala.....pisala....Tako su dolazila na svet poslednja poglavlja,
bila je toliko uplašena da nema vremena da završi poslednja dva poglavlja u svojoj
knjizi. Posle dogadjaja od ovog leta i drugih naših akcija koje su imale za cilj da
spreče tamne da zalupe vrata ubijenim i ostatku sveta., počeli su da nas
neprestano TUKU.........Poslednji put smo imali ozbiljan rad koji smo priveli na
sam kraj, krajem oktobra 2010 god, kada je Svetlana skupila svu snagu da izdrzi
do kraja. Uspeli smo da unistimo opasan sistem, koji su pripremili paraziti-tamni.
Nakon toga, RITAM ZLA,GOTOVO JE BIO BEZ ZAUSTAVLJANJA.....Narocito
noću, bili smo u stanju da se opustimo tek pred zoru, nismo ni ona ni ja imali sna,

- 3 -


ni predaha...........Jer zlo oslabi na svetlosti....I tako se ponavljalo svaki
dan,posebno prošle godine, bilo je veoma tesko.... Ponekada sam video suze u
Svetlaninim očima...".

Однос српских владара и властеле према светогорским манастирима до сада је био предмет бројних научних радова. Велика пажња је, са разлогом, у њима била посвећена њиховој ктиторској активности која се може пратити од краја XII века па све до пропасти српске средњовековне државе. Кроз ту активност, чини се, не осликавају се само религиозна осећања људи тог доба, већ и, шире гледано, њихов карактер. Сматрамо да се то релативно јасно може уочити на примеру властеле из Српске деспотовине (1402-1459).

Exploring Serbian medieval gastronomy within the project Living the Past since 2010, Artis Center multidisciplinary team introduced new scientific method denominated gastroheritology that incorporates experimental reconstructions as an added value that gives a better insight to the food preparation, consumption, rituals and symbolism processes in the past. Facing the number of challenges, Artis project team managed to revive many dishes from the table of Serbian medieval people as well as their eating habits, beliefs and even food taboos.

Key words: gastronomy, heritage, art, gastroheritology, medieval Serbia

The pa per offers an ove rview of ava ilable in for mation on travel of medieval Serbian embassies in the Nemanjić dynasty period. This content is contextualized into the wider picture of regional embassy travel, presented by the far better documented embassies of Dubrovnik, Venice and the Byzantine Empire. The information is sorted by the key determining factors of an embassy' s journey -diplomatic and auxiliary personnel, representational accessories such as gifts and adornments, transport over land and sea, sustenance, lodging, expenses and obstacles presented by nature and men.

У раду се расправља питање дипломатичке природе Свето-
стефанске хрисовуље сачуване у облику књиге. Оригинал Милутинове повеље није
нужно морао да буде обликован у виду свитка, а примерак који се сачувао могао би
да буде сам оригинал, уобличен тек пошто је архиепископ Никодим издао потврду,
најраније 1317. У другом одељку настоји се одговорити на питања када је, где и под
каквим околностима пронађена хрисовуља цара Душана за манастир Бањску.

У раду ће бити анализирани подаци које пружају житија о чудесним излечењима на гробовима српских светитеља током средњег века. Описи исцељења које дају поменути извори омогућиће нам и да увидимо на који начин су се преплитали религија и медицина. Увидећемо уједно и које болести су сматране за најтеже у српској средњовековној средини.

Stjepan II Kotromanic was the first Bosnian ruler that extends his rule to the shores of the Adriatic Sea. The paper treats this important and crucial part of Bos nian medieval history that took place in 1326. In addition to the course of events that ultimately resulted in Bosnia's access to the sea, the preconditions and consequences were also taken into account. To a lesser extent, in addition to politics, economic his tory is also treated, i.e. those aspects of it that are important for this topic.

En 1348, à Prilep, Stefan Dušan, „empereur très pieux des Serbes, des Grecs et du littoral“, a délivré un chrysobulle à la cellule de Saint-Sabbas de Jérusalem à Karyès. Après une décription de sa visite au monastère de Chilandar et à Karyès, l’empereur informe qu’il fait don à la cellule de Karyès du village de Kosorići en Metohija avec quatre hameaux (Dnepolje, Doljani, Češkovo et Čelopeci) et d’un revenu annuel de 100 perpères vénitiens pris sur le trésor de la cour, et à l’hôpital de Chilandar d’un lieu de pêche (orkinjarije) près de l’église Maslica. Ce chrysobulle n’est conservé que sous forme de copies tardives.

It has been long observed that Јohn (János) Hunyadi, the Hungarian military leader and governоr, has a special place in Serbian folk tradition, where he is known as Sibinjanin Janko. In this paper we are trying to show how his relations to despot George were presented in Serbian epic poems. We are also comparing information from those poems with ones from the contemporary medieval diplomatic and narrative sources, as to give an explanation of the reason why the Hungarian aristocrat is favored in collective memory, in comparison to the Serbian ruler. We will also single out the most mentioned historical events in the epic poems.

У раду се обнова манастира Преподобног Прохора Пчињског у доба владавине краља Стефана Уроша II Милутина посматра у контексту одређених црквено политичких прилика које су облежиле крај XIII и почетак XIV века у Византијском царству и Србији и њиховим узајамним везама. У том смислу, предлаже се један шири контекст посматрања мотива за обнови култа Преподобног Прохора Пчињског и манастира као његовог средишта, пре свега у контексту подвлачења аутокефалности Српске цркве која се од обнове стара о овом старом византијском светитељском култу, онда када су тековине српске црквене аутокефалности биле угрожене Лионском унијом. Такође, обнова Прохоровог манастира посматра се и у складу са новим тенденцијама унутар византијског света који је обележио покрет исихаста како на Светој Гори, тако и у држави краља Милутина, где је будући архиепископ Данило  II артикулисао исихастичке идеје и појмове у својем делу Животи краљева и архиепскопа српских.

The modelling and visualisation of networks is based on the material in: M. Mullett, Theophylact of Ochrid. Reading the Letters of a Byzantine Archbishop. Birmingham 1997.

The first graph is a visualisation of the connections between letters in localities between which these letters were exchanged (" 2mode network").

The second graph is a visualisation of the weighted network of localities on the basis of Theophylact´s correspondence; two localities are connected if letters of Theophylact were exchanged between them. Links are scaled according to the number of letters within Theophylact´s collection documenting exchanges between them.

The third graph visualises these connections between localities on a map. Links are again scaled according to the number of letters within Theophylact´s collection documenting exchanges between them. The size of nodes is scaled according to their number of connections within the network ("degree").

The fourth graph is a "zoom" into these geographical visualisation of the network for the Western Balkans; links are again scaled according to the number of letters within Theophylact´s collection documenting exchanges between them.

For the localisation of sites within the historical region of Macedonia cf. also the upcoming volumes on Macedonia (Southern Part) by Peter Soustal and on Macedonia (Northern Part) by Mihailo Popovic within the series "Tabula Imperii Byzantini" (https://www.oeaw.ac.at/imafo/die-abteilungen/byzanzforschung/communities-landscapes/historische-geographie/)

For any further questions, please contact [email protected].

В книгу вошли статьи и развернутые рецензии 1998–2009 годов. Все ранее публиковавшиеся статьи были заново переработаны, но в текст рецензий были внесены лишь минимальные исправления. Одна статья публикуется впервые. Том состоит из четырех разделов: 1) кирилло-мефодиевистика представлена исследованиями, посвященными литературной параллели к гл. 6 Пространного жития Кирилла Философа («Бог наш – как морская глубина»), агиографическим сведениям о деятельности Мефодия в монастыре Полихрон и отражению в произведениях кирилло-мефодиевского цикла прения римского папы Сильвестра I с раввином Замбрием; 2) древнеболгарский раздел составили работы о развитии письменной культуры Восточной Болгарии до 971 года; структурных особенностях Типографского кодекса № 14, содержащего Саввину книгу; редких лексических вариантах Ватиканского палимпсеста; отождествлению еще четырех листов из Драгиина четвероевангелия, а также рецензии на два издания: Греческо-славянский конкорданс к древнейшим спискам славянского Евангелия и Комментированный указатель к Ассеманиеву евангелию; 3) древнесербский раздел представляет результаты изучения аномальной нумерации чтений после Пятидесятницы в полноапракосном евангелии № 8 Хиландарского монастыря; происхождения, особенностей языка и структуры столпного апракоса Равулы (ок. 1353 г.) и бывшей рукописи белградской Народной библиотеки (октоиха 1353 г.) в Гарварде; 4) древнерусский раздел содержит статью о происхождении названия Пролога и две рецензии: на книгу Ф. Томсона «Рецепция византийской культуры в средневековой Руси» и на исследование Л. Стенсланда о древнерусской толковой азбуке.

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 2 (2014) 257-272 Initial. A Review of Medieval Studies 2 (2014) 257-272 ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS ЈELENA MRGIĆ, Zemlja i ljudi. Iz istorije životne sredine zapadnog Balkana, Equilibrium, Beograd 2013, 158 стр.

Објављује се каталошки преглед сачуваних или познатих исправа (свега 17)
које су сачињавале део средњовековног архива манастира Врањине. Каталог
је састављен на основу издања аката и обавештења у литератури, а предложе-
на решења о ауторству, времену издавања или традицији докумената заснива-
ју се највећим делом на елементима садржаја. Рубрика за сваку повељу обу-
хвата регест, податке о примерцима, преглед издања, превода и литературе и
коментар о најважнијим или спорним питањима.

This paper discusses two short Latin letters of Despot Stephen Lazarevic (1389-1427) from the National Archives of Hungary, which so far remained unnoticed in Serbian historiography. The letters were written between 1411 and 1420/1421, one in Belgrade, another in Batočina, and sent to Stephen Himfi of Remete and Benedict Himfi of Dobronte, despot's representatives on his estates in Szatmar county in Hungary. The letter of Despot Stephan written in Batočina represents the earliest mention of this small town in the valley of the Velika Morava, and testifies its medieval past.  In the early 15th century Batočina appears to be unfortified settlement, perhaps with the status of market place.

The fortress of Golubac at the Danube was under the Hungarian rule from its first mention in the preserved sources (1335) until the last decade of the 14th century, when it passed into the hands of the Ottomans after the Battle of Kosovo (1389). In that period, marked by the Serbian-Hungarian rivalry on the Danube and the Sava border, the office of the castellan of Golubac was entrusting to the loyal supporters of the Hungarian kings. The castellans of Golubac were at the same time the counts of the bordering Hungarian Krassó (Caraş) County at the left bank of the Danube.  The military and administrative connecting of Golubac with the Krassó County and its direct subordination to the count enabled the better provision of the fortress with the human and material resources and increased the efficiency of command in case of war. This was all the more necessary, as Golubac was cut off from its immediate surroundings, which was under the Serbian rule.

After the Battle of Kosovo in 1389, Serbian territories were under strong Ottoman pressure. Turkish vassals soon became their rulers. Under these circumstances, they endeavored to fulfill their obligations to the Sultan and to strengthen the defense of their states. For these purposes, the ruling families, the Lazarevićs and Brankovićs, introduced new taxes during the last decade of the fourteenth century. Also, Despot Stefan Lazarević (1389-1427) established a different type of military service, placing emphasis on the defense of the country's borders. Based on archaeological material and written sources, one can conclude that Serbian rulers paid great attention to the construction and restoration of fortresses. In the first decade of the fifteenth century, Despot Stefan began to reform the local government system. The new administrative units were organized according to the model of former marches (krajišta), which were headed by voivodes. Finally, the fresco painting of Serbian monasteries also offers evidence of the militarization of Serbian society during the period of the Ottoman threat.

Sv. Vid У тексту је, на основу расположивих хагиографских и иконографских извора, показано да су Срби највероватније још од времена покрштавања поштовали светог Вита, мученика са Сицилије. То поштовање почело је да слаби током 14. века када је Српска црква прихватила богослужење по јерусалимском типику, који не предвижа памјат сицилијанског мученика. Додуше, празник светог Вита -Видовдан -до данас има веома важно место у националној свести Срба, али првенствено као дан спомена Косовског боја.

During the XII-XIV centuries, Serbian rulers frequently employed their armies in the conflicts beyond the borders of their state. As a consequence of ambitious foreign policies, vassal obligations or concluded alliances with Byzantium, Hungary or Bulgaria, they fought on the various battlefields from Central Europe to Asia Minor. The most notable examples are battles of Pelagonia (1259) and Kressenbrunn (1260), expeditions undertaken against Turks in Thrace and Anatolia (1312, 1313) and military aid sent to Byzantium during the various stages of civil wars fought between Andronicus II and  Andronicus III (1327), and between John V Paleologus and John VI Cantacuzenus (1342-43, 1352). Serbian armies also served mighty Tatar leader Nogai (1294-97) and after the battle of Velbazhd (1330), they provided armed support to friendly political faction in Bulgaria. The rulers exercised firm control over their military resources. These  primarily consisted of domestic allodial and feudal nobility, but also of foreign oriental and western mercenaries. Although there is a distinction in the sources between these two groups, one may observe the tendency to organize a unified army, irrespective of its members origin. During this period, Serbian armies grew up in size; detachment that paricipated in the Battle of Pelagonia in 1259 amounted no more than 1000 lightly equipped riders, while expeditionary corps sent to Byzantium in 1352 consisted of no less than 4.000 cavalrymen.  Although in the twelfth century infantry played the most important role in Serbian armament and tactics, during the thirteenth and fourteenth century cavalry gradually became dominant. Sources testify that Serbian armies who fought abroad mainly consisted of cavalry units. Much attention has been cast to horse breeding and several notices from the sources show that domestic nobility was abundant in riding animals. However, according to the eyewitness testimonies, their horses were small in stature and their  fighting qualities were generally weaker than in the case of their western and byzantine counterparts. In the thirteenth and fourteenth centuries, presence of heavy mounted troops was probably limited only to western mercenary corpses and Serbian cavalry was predominantly light. Its character was determined by the quality of available horses, rather than arms and armor and important changes in this aspect took place only during the era of Ottoman conquests, when oriental horses were introduced in the Balkans in larger numbers.

Оригинални научни рад УДК 930.22 (30) (093) "13/14" Драгић M. ЖИВОЈИНОВИЋ РЕГЕСТА ГРЧКИХ ПОВЕЉА СРПСКИХ ВЛАДАРА У овом раду позабавићемо се посебном врстом докуменатаактима српске владарске канцеларије на грчком језикувезаном, превасходно, за епоху највећег узлета српске државе у средњем веку. Пошто их најпре будемо разврстали по дипломатичким категоријама, осврнућемо се на то из којих области српске средњовековне државе потичу и којим су дестинатарима били упућени; напослетку ћемо дати и регеста тих аката, стављајући посебан нагласак на њихове завршне формуле и говорећи о санкцијама тамо где су оне присутне.

This work treats an episode from the early relations between the Ottoman Empire and the Bosnian Kingdom through the prism of a joint attack on Bosnia carried out by Ottoman and Serbian soldiers in 1398. Namely, after the initial hostile contacts between Bosnia and the Ottomans in the 1380-ies, during the last decade of the 14th century Bosnia continued to suffer an increasing number of strong attacks which were executed by Ottoman raiding forces based in the marcher region of Skoplje. The last of those harassing incursions occurred in January of 1398 when the sons of Sultan Bayezid, allied with the army of Serbian Prince Stefan Lazarević, attacked the borders of Bosnia. Even though their assault was significant, causing distress and disturbance in Bosnia itself, and in the coastal regions of Zeta as well, the attackers were thwarted by the harsh winter conditions and the terrible cold. Despite the fact that their offensive was unsuccessful, it still brought about almost an immediate change in the political landscape of Bosnia. Soon a new monarch appeared on the Bosnian throne, and with him a completely new attitude towards the Ottomans. Already by 1399 it was well known in the region that “Bosnians are allied with the Turks”.