Пређи на садржај

Етнички сукоб

С Википедије, слободне енциклопедије
„Чеченска молитва” (Чеченская молитва) аутора Михаила Евстафјева; приказује Чечена који се моли за време битке за Грозни 1995.
Избеглички камп за расељене Тутсе у Заиру након геноцида у Руанди 1994.

Етнички сукоб је сукоб двеју или више супротстављених етничких група. Може се заснивати на политичким, друштвеним, економским или религиозним изворима/разлозима. Појединци у сукобу морају се изричито борити за положај своје етничке групе у друштву. Поменути критеријум разликује етнички од других облика сукоба.[1][2]

Академска објашњења етничког сукоба углавном спадају у три школе мисли: примордијалистичка, инструменталистичка или конструктивистичка. Неколико политичких научника расправљало је о објашњењима етничких сукоба. Интелектуална дебата се усредсредила и на то да ли су етнички сукоби постали распрострањенији од краја Хладног рата и на осмишљавање начина управљања сукобима путем инструмената као што су консоцијационализам и федерализација.

Неки од примера етничких сукоба су: Рат у Босни и Херцеговини, Побуна на Северном Кавказу, Нагорно-карабашки сукоб и Геноцид у Руанди.

Теорије узрока

[уреди | уреди извор]

Тврди се да је већа вероватноћа да ће се побуњенички покрети организовати око етничке припадности јер су етничке групе склоније да буду оштећене, способније да се мобилишу и већа је вероватноћа да ће се суочити са тешким изазовима преговарања у поређењу са другим групама.[3] Политолози и социолози расправљају о узроцима етничких сукоба.

Примордијалистичке процене

[уреди | уреди извор]

Заговорници примордијалистичких извештаја тврде да „етничке групе и националности постоје зато што постоје традиције веровања и деловања према примордијалним објектима као што су биолошке карактеристике и посебно територијална локација“.[4] Примордијалистички прикази се ослањају на чврсте сродничке везе међу припадницима етничких група. Доналд Л. Хоровиц тврди да ово сродство „омогућава етничким групама да размишљају у смислу породичних сличности“.[5]

Клифорд Џејмс Герц, оснивач примордијализма, тврди да свака особа има природну везу са перципираним сродником. Временом и кроз поновљене сукобе, суштинске везе са нечијим етничким пореклом ће се спојити и ометаће везе са цивилним друштвом. Етничке групе ће стога увек угрожавати опстанак цивилних влада, али не и постојање нација које формира једна етничка група.[6] Дакле, када се посматра кроз примордијално сочиво, етнички сукоб у мултиетничком друштву је неизбежан.

Један број политиколога тврди да основни узроци етничких сукоба не укључују етничку припадност пер се, већ пре институционалне, политичке и економске факторе. Ови научници тврде да је концепт етничког рата погрешан, јер доводи до есенцијалистичког закључка да су одређене групе осуђене да се боре једна против друге док су у ствари ратови међу њима који се дешавају често резултат политичких одлука.[7][8]

Штавише, примордијални извештаји не објашњавају просторне и временске варијације у етничком насиљу. Ако те „древне мржње“ увек тињају испод површине и налазе се на челу свести људи, онда би етничке групе требало стално да буду заробљене у насиљу. Међутим, етничко насиље се јавља у спорадичним испадима. На пример, Варшни истиче да иако се Југославија распала због етничког насиља 1990-их, уживала је дуг мир деценијама пре распада СССР-а. Стога, неки научници тврде да је мало вероватно да су исконске етничке разлике саме изазвале избијање насиља 1990-их.[7]

Примордијалисти су преформулисали хипотезу о „древним мржњама“ и више су се фокусирали на улогу људске природе. Петерсен тврди да постојање мржње и непријатељства не мора бити укорењено у историји да би оно играло улогу у обликовању људског понашања и деловања: „Ако „древна мржња“ значи мржњу која прождире свакодневне мисли велике масе људи, онда аргумент „древне мржње” заслужује да се одмах одбаци. Међутим, ако је мржња замишљена као историјски формирана „шема” која води акцију у неким ситуацијама, онда ту концепцију треба схватити озбиљније."[9]

Инструменталистичка гледишта

[уреди | уреди извор]

Ентони Смит примећује да је инструменталистички приказ „дошао до изражаја 1960-их и 1970-их у Сједињеним Државама, у дебати о (белој) етничкој истрајности у ономе што је требало да буде делотворан лонац за топљење“.[10] Ова нова теорија је тражила да се упорност објасни као резултат акција вођа заједнице, „који су своје културне групе користили као места масовне мобилизације и као бирачке јединице у свом надметању за моћ и ресурсе, јер су сматрали да су ефикасније од друштвених класа“.[10] У овом приказу етничке идентификације, етничка припадност и раса се посматрају као инструментална средства за постизање одређених циљева.[11]

Да ли је етничка припадност фиксна перцепција или не, није пресудно у инструменталистичким извештајима. Штавише, научници ове школе генерално се не противе ставу да етничке разлике играју улогу у многим сукобима. Они једноставно тврде да етничке разлике нису довољне да објасне сукобе.[12][13]

Масовна мобилизација етничких група може бити успешна само ако постоје латентне етничке разлике које треба искористити, иначе политичари не би ни покушавали да упућују политичке апеле засноване на етничкој припадности, већ би се уместо тога фокусирали на економске или идеолошке апеле. Из ових разлога, тешко је потпуно одбацити улогу инхерентних етничких разлика. Поред тога, етнички предузетници, или елите, могу бити у искушењу да мобилишу етничке групе како би добили њихову политичку подршку у демократизацији држава.[14] Теоретичари инструменталиста посебно истичу ово тумачење у етничким државама у којима се једна етничка група промовише на рачун других етничких група.[15][16][17]

Штавише, етничка масовна мобилизација ће вероватно бити оптерећена проблемима колективног деловања, посебно ако је вероватно да ће етнички протести довести до насиља. Научници инструменталиста су покушали да одговоре на ове недостатке. На пример, Расел Хардин тврди да се етничка мобилизација суочава са проблемима координације, а не колективне акције. Он истиче да харизматични лидер делује као жариште око кога се удружују припадници етничке групе. Постојање таквог актера помаже да се разјасне уверења о понашању других унутар етничке групе.[18]

Конструктивистичка становишта

[уреди | уреди извор]

Трећи, конструктивистички, скуп извештаја наглашава важност друштвено конструисане природе етничких група, ослањајући се на концепт замишљене заједнице Бенедикта Андерсона. Заговорници овог извештаја наводе Руанду као пример јер је разлику Туци/Хуту кодификовала Белгијска колонијална сила током 1930-их на основу власништва стоке, физичких мерења и црквених записа. По овом основу су издате личне карте и та документа су одиграла кључну улогу у геноциду 1994. године.[19]

Неки тврде да конструктивистички наративи о историјским главним расцепима нису у стању да објасне локалне и регионалне варијације у етничком насиљу. На пример, Варшни наглашава да је 1960-их „расно насиље у САД било јако концентрисано у северним градовима; јужни градови, иако интензивно политички ангажовани, нису имали нереде“.[9] Конструктивистички главни наратив је често варијабла на нивоу земље, док се студије о учесталости етничког насиља често раде на регионалном и локалном нивоу.

Проучаваоци етничких сукоба и грађанских ратова увели су теорије које црпе увид из све три традиционалне школе мишљења. У Географији етничког насиља, Моника Дафи Тофт показује како обрасци насељавања етничких група, друштвено конструисани идентитети, харизматични лидери, недељивост питања и забринутост државе око постављања преседана могу да наведу рационалне актере да ескалирају спор до насиља, чак и када је очигледно да ће такве акције нанети штету сукобљене групе.[20] Таква истраживања се баве емпиријским загонеткама које је тешко објаснити користећи само примордијалистичке, инструменталистичке или конструктивистичке приступе. Као што Варшни примећује, „чисти есенцијалисти и чисти инструменталисти више не постоје“.[9]

Студија у свету после хладног рата

[уреди | уреди извор]
Мапа која истиче тренутне зоне сукоба у Мјанмару

Крај Хладног рата је изазвао интересовање за два важна питања о етничком сукобу: да ли је етнички сукоб у порасту и да ли би проучаваоци насиља великих размера (студије безбедности, стратешке студије, међудржавна политика) могли да помогну налажењу разрешења, с обзиром на то да су неки етнички сукоби ескалирали у озбиљно насиље.

Једно од питања у контексту етничких сукоба о којима се највише расправља јесте да ли су они постали мање или више распрострањени у периоду након хладног рата. Иако је пад у стопи нових етничких сукоба био евидентан крајем 1990-их, етнички сукоб и данас остаје најчешћи облик оружаног сукоба унутар државе.[21] На крају Хладног рата, академици, укључујући Семјуела П. Хантингтона и Роберта Д. Каплана, предвидели су пролиферацију сукоба подстакнутих цивилизацијским сукобима, трибализмом, недостатком ресурса и пренасељеношћу.[22][23]

Насилни етнички сукоби у Нигерији, Малију, Судану и другим земљама у региону Сахела су погоршани сушама, несташицом хране, деградацијом земљишта и популационим растом.[24][25][26]

Међутим, неки теоретичари тврде да то не представља пораст учесталости етничких сукоба, јер су се многи прокси ратови водили током Хладног рата, пошто су етнички сукоби заправо били жаришта Хладног рата. Истраживања показују да су пад комунизма и повећање броја капиталистичких држава били праћени опадањем укупног ратовања, међудржавних ратова, етничких ратова, револуционарних ратова и броја избеглица и расељених лица.[27][28][29] Заиста, неки научници постављају питање да ли је концепт етничког сукоба уопште користан.[30] Други су покушали да тестирају тезу о „сукобу цивилизација“, сматрајући да је тешко операционализовати и да се интензитет цивилизацијских сукоба није повећао у односу на друге етничке сукобе од краја Хладног рата.[31][32]

Кључно питање са којим се суочавају научници који покушавају да прилагоде своје теорије о међудржавном насиљу да би објаснили или предвидели етничко насиље великих размера, јесте да ли се етничке групе могу сматрати „рационалним“ актерима.[33]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Varshney, Ashutosh (2002). Ethnic Conflict and Civic Life : Hindus and Muslims in India. New Haven: Yale University Press. 
  2. ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern Hatreds: The Symbolic politics of ethnic warСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Ithaca: Cornell University. Press. стр. 17. 
  3. ^ Denny, Elaine K; Walter, Barbara F (март 2014). „Ethnicity and civil war”. Journal of Peace Research. 51 (2): 199—212. S2CID 110666158. doi:10.1177/0022343313512853. 
  4. ^ Grosby, Steven (1994). „The verdict of history: The inexpungeable tie of primordiality – a response to Eller and Coughlan”. Ethnic and Racial Studies. 17 (1): 164–171 [p. 168]. doi:10.1080/01419870.1994.9993817. 
  5. ^ Horowitz, Donald L. (1985). Ethnic Groups in Conflict. Berkeley, CA: University of California Press. стр. 57. ISBN 0520053850. 
  6. ^ Geertz, Clifford (1963). Old societies and new States; the quest for modernity in Asia and Africa. London: Free Press of Glencoe. 
  7. ^ а б Lijphart, Arend (зима 2001). „Constructivism and Consociational Theory” (PDF). Newsletter of the Organized Section in Comparative Politics of the American Political Science Association. 
  8. ^ Giuliano, Elise (2011). Constructing Grievance: Ethnic Nationalism in Russia's Republics. Cornell University Press. 
  9. ^ а б в Varshney, Ashutosh (2007). „Ethnicity and Ethnic Conflict” (PDF). Oxford handbook of comparative politics. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 03. 2018. г. Приступљено 29. 07. 2022. 
  10. ^ а б Smith, Anthony (2001). Nationalism: Theory, Ideology, History. Cambridge: Polity. стр. 54–55. ISBN 0745626580. 
  11. ^ Cornell, Stephen; Hartmann, Douglas (1998). Ethnicity and Race: Making Identities in a Changing World. Thousand Oaks, CA: Pine Forge. стр. 59. ISBN 0761985018. 
  12. ^ Schlichting, Ursel (1997). „Conflict Between Different Nationalities: Chances for and Limits to Their Settlement”. Ур.: Klinke, Andreas; Renn, Ortwin; Lehners, Jean Paul. Ethnic Conflicts and Civil Society. Aldershot: Ashgate. ISBN 1840144556. 
  13. ^ Smith, Dan (2003). „Trends and Causes of Armed Conflicts” (PDF). Ур.: Austin, Alexander; Fischer, Martina; Ropers, Norbert. Berghof Handbook for Conflict Transformation. Berlin: Berghof Research Centre for Constructive Conflict Management/Berghof Foundation. 
  14. ^ Snyder, Jack (2000). From Voting to Violence: Democratization and Nationalist ConflictНеопходна слободна регистрација. W. W. Norton & Company. 
  15. ^ Brubaker, Roger (1996). Nationalism Reframed. New York: Cambridge. 
  16. ^ Kaufman, Stuart (јесен 1996). „Spiraling to Ethnic War: Elites, Masses, and Moscow in Moldova's Civil War”. International Security. 21 (2): 108—138. S2CID 57559698. doi:10.1162/isec.21.2.108. 
  17. ^ Kymlicka, Wil (2001). Can Liberalism Be Exported?. Oxford University Press. 
  18. ^ Evangelista, Matthew (2005). Peace studies: Critical concepts in political science. Taylor & Francis. ISBN 9780415339254. 
  19. ^ Mamdani, Mahmood (2001). When Victims Become Killers: Colonialism, Nativism, and the Genocide in Rwanda. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0691058210. 
  20. ^ Toft, Monica Duffy (2003). The Geography of Ethnic Violence: Identity, Interests, and the Indivisibility of Territory. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0691113548. 
  21. ^ Mishali-Ram, Meirav (септембар 2006). „Ethnic Diversity, Issues, and International Crisis Dynamics, 1918-2002”. Journal of Peace Research. 43 (5): 583—600. S2CID 110835057. doi:10.1177/0022343306066524. 
  22. ^ Huntington, Samuel P. (1993). „The clash of civilizations?”. Foreign Affairs. 72 (3): 22—49. JSTOR 20045621. doi:10.2307/20045621. Архивирано из оригинала 2007-06-29. г. 
  23. ^ Kaplan, Robert D. (1994). „The coming anarchy”. The Atlantic Monthly. 273 (2): 44—76. Архивирано из оригинала 2008-07-24. г. Приступљено 2017-03-06. 
  24. ^ „Climate change, food shortages, and conflict in Mali”. Al-Jazeera. 27. 4. 2015. 
  25. ^ „How Climate Change Is Spurring Land Conflict in Nigeria”. Time. 28. 6. 2018. 
  26. ^ „Farmer-Herder Conflicts on the Rise in Africa”. ReliefWeb. 6. 8. 2018. 
  27. ^ Wallensteen, Peter; Sollenberg, Margareta (1995). „After the Cold War: Emerging patterns of armed conflict 1989–94”. Journal of Peace Research. 32 (3): 345—360. S2CID 110533926. doi:10.1177/0022343395032003007. 
  28. ^ Harbom, Lotta; Wallensteen, Peter (2005). „Armed conflict and its international dimensions, 1946–2004” (PDF). Journal of Peace Research. 42 (5): 623—635. S2CID 111270925. doi:10.1177/0022343305056238. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-06-16. г. Приступљено 2007-02-18. 
  29. ^ „Measuring systemic peace”. Center for Systemic Peace. 30. 10. 2006. Архивирано из оригинала 16. 6. 2006. г. Приступљено 18. 2. 2007. 
  30. ^ Gilley, Bruce (2004). „Against the concept of ethnic conflict”. Third World Quarterly. 25 (6): 1155—1166. S2CID 121147717. doi:10.1080/0143659042000256959. 
  31. ^ Fox, Jonathan (2002). „Ethnic minorities and the Clash of Civilizations: A quantitative analysis of Huntington's thesis”. British Journal of Political Science. 32 (3): 415—434. doi:10.1017/S0007123402000170. 
  32. ^ Chiozza, Giacomo (2002). „Is there a Clash of Civilizations? Evidence from patterns of international conflict involvement, 1946–97”. Journal of Peace Research. 39 (6): 711—734. JSTOR 1555255. S2CID 37203913. doi:10.1177/0022343302039006004. 
  33. ^ Kalyvas, Stathis N. (2006). The Logic of Violence in Civil War. New York: Cambridge University Press. ISBN 0521854091. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Етнички сукоб на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етнички_сукоб&oldid=28473103”