Magna Carta

Magna carta libertatum

Magna carta libertatum (engl. The Great Charter) ili Velika povelja slobode je engleski ustavni dokument iz 1215. godine kojim je ograničena moć engleskih kraljeva, konkretno kralja Jovana bez Zemlje (Džona). Potpisana je 15. juna 1215. godine u Ranimidu, zapadno od Londona.

Velika povelja sloboda se obično naziva prvim ustavnim aktom kako u Engleskoj tako i u celom svetu. Ona predstavlja temelj anglosaksonske demokratije, ali i mnogih političko-pravnih ustanova. Nastala je kao rezultat neslaganja između rimskog pape i kralja Džona i njegovih barona u pogledu kraljevskih prava: zahtevano je od kralja da se odrekne određenih prava i da poštuje određenu zakonsku proceduru, kao i da prihvati da kraljeva volja može biti ograničena zakonom.

Nastanak Velike povelje sloboda

Jovan bez Zemlje (1199—1216) od početka vladavine je bio prinuđen da vodi ratove protiv francuskog kralja Filipa II Avgusta, koji se namerio da osvaja plantagenetske posede u Francuskoj. Da bi došao do sredstava za vojevanje Jovan je stalno povećavao poreze, oduzimao gradovima privilegije, hapsio i novčano kažnjavao ritere i barone, a imao i pretenzija prema imanju i bogatstvu engleske crkve. To ga uvodi u sukob sa papom Inoćentijem III, koji ga je isključio iz crkve bacivši anatemu na njega i pozvavši Filipa II Avgusta da preuzme engleski presto. Jovan je tako morao da se pomiri sa papom i za uzvrat prihvati status papinog vazala i plaćanje godišnjeg danka, čime je i praktično Engleska izgubila samostalnost.

Nezadovoljstvo Jovanovom vladavinom dovodi do otpora svih slojeva slobodnih ljudi. U takvim okolnostima kralj nije imao izbora i 15. juna 1215. godine je prihvatio sastanak na poljani Ranimid (Rannymede) na južnoj obali Temze, nedaleko od zamka u Vindzoru. Posle četiri dana žučnih rasprava, svojim velikim pečatom je potvrdio da prihvata zahteve nezadovoljnih feudalaca, koji su formulisani u Povelji.

Ovaj dokument svoj naziv, koji nije nastao prilikom donošenja (Jovan ga naziva samo "povelja"), duguje kasnijoj povelji Henrija III iz 1237. godine u kojoj kralj obećava da će poštovati "Libertates Magnae cartae" . Konačni naziv Velika povelja sloboda se pripisuje Edvardu I koji je svojom poveljom iz 1297. godine potvrdio pomenutu povelju svog oca Henrija III iz 1225. godine i pritom je nazvao "Magna carta de libertatibus Angliae".

U vreme donošenja Velike povelje sloboda ovaj dokument je odražavao sasvim drugačije ambicije njegovih tvoraca, koji po svemu sudeći nisu bili svesni dalekosežnog, epohalnog dometa ovog dela.

Originalni tekst Velike povelje sloboda je napisan na pergamentu, na latinskom, zvaničnom jeziku državnih dokumenata, a ona nije bila podeljena na članove. Podela na članove uvedena je tek u XVIII veku radi lakšeg upoređivanja sadržaja sa Henrijevom poveljom iz 1225. godine koja je numeraciju na pojedina poglavlja dobila u XVII veku.

Karakteristike i značaj Velike povelje sloboda

Čitav svet pod pojmom Magna carta podrazumeva čuveni dokument Jovana bez Zemlje. Međutim, u samoj Engleskoj taj naziv se pre svega odnosio na povelju Henrija III iz 1225. godine. Doduše, njene najvažnije odredbe su veoma slične odredbama iz izvornika. U Engleskoj se, u stvari, pod Magna carta podrazumeva, pored Jovanove, još tri povelje koje su donete za vreme vladavine njegovog maloletnog sina Henrija III (iz 1216, 1217. i 1225. godine).

Ipak, mit o Velikoj povelji sloboda se sa razlogom vezuje baš za povelju iz 1215. godine kako zbog vremenskog prioriteta tako i zbog toga što je potvrđivana od raznih vladara više od 50 puta.

Iako postoje brojna doumljena oko pravne prirode Magna carta Libertatum valja istaći da ovaj dokument sadržinski nije uneo mnogo novih bitnih elemenata u već postojeće odnose već je uglavnom samo potvrđivao prava za koja su engleski plemići smatrali da im pripadaju od ranije. Ona vuče poreklo iz brojnih prethodnih povelja, naročito iz one koju je Henri I izdao 1100. godine, u kojoj su uglavnom ozakonjeni stari običaji o odnosu vladara i plemstva te u osnovi ona nije imala tako revolucionaran i inovatorski karakter kakav joj se danas obično pridaje. Takođe, pre je imala praktične nego teorijske ciljeve, na šta ukazuje i istorijski kontekst u kome je i nastala.

Velika povelja je prvi korak u dugog istorijskog procesa koji je doveo do vladavine ustavnog zakona. Ona je postala i ostala simbol ograničenja vlasti i samovolje vladara pomoću pravne norme, oličenje garancije za prava i slobode ljudi, načela zakonitosti i pravne sigurnosti.

U samoj Engleskoj, ali ni u svetu, ona nije ni prva ni poslednja kraljevska povelja ovog tipa, niti je sadržala neka bitno nova prava, ona je ipak jedinstvena po svojoj istorijskoj ulozi. Ne samo da je predvidela sredstva koja će garantovati poštovanje ugroženih privilegija i sloboda, stvorivši svest da vlast kralja nije neograničena, nego se sa razlogom baš na nju pozivalo kada je započela borba za narodna prava pod dinastijom Stjuarta. Jer upravo ona je nagovestila ideju konstitucionalizma, suprematije prava i počela da krči put ka ustavnoj monarhiji.

Značajne odredbe Velike povelje sloboda

Magna Carta Libertatum iz 1215. godine je u osnovi tipičan feudalni dokument o pravima i obavezama vazala. Iako je povelja ograničila kraljevsku moć i u svoje 63 stavke pokrila mnoga pitanja, uglavnom je zastupala veleposedničke interese. Pitanja obuhvaćena poveljom kretala su se od prava slobodnih ljudi na suđenje i pravdu, pa sve do težina i mera, ribarskih vrša i stranih trgovaca.

Magna karta je, takođe, ograničila prava šerifa, čuvala slobode i privilegije okruga i gradova i načinila sporazum sa Krunom da se neće mešati u prava crkve niti u crkvene izbore, kao i to da neće bez pristanka krunskog saveta nametati Klevetnički danak ili bilo kakav drugi porez.

" Pred Bogom smo podarili, i ovom poveljom potvrdili, u naše ime i u ime naših naslednika, da Engleska crkva bude večno slobodna i da uživa svoja neokrnjena prava i svoje neumanjene slobode."

Poštovanje povelje osigurano je konačnim stavkama, koje su davale ovlašćenje Veću 25 barona (Veće 25 barona čine: 24 barona i gradonačelnik Londona. Ono ima karakter sudskog organa i neprestano kontroliše kralja (član 61)) da se podignu na oružje protiv kralja ukoliko se on ne bude pridržavao uslova Povelje.

"Baroni će između sebe izabrati dvadeset petoricu da čuvaju i svim svojim moćima osiguraju poštovanje mira i slobode koje su im date i ovo poveljom potvrđene. Ako mi, naš vrhovni sudija, naši službenici ili bilo koji naš sluga ikoga u bilo čemu povredimo ili prekršimo bilo koju odredbu o miru i ovom jemstvu i četvorica od rečenih dvadeset pet barona saznaju za povredu, oni će doći nama – ili, u našoj odsutnosti iz Kraljevstva, našem vrhovnom sudiji, – da to saopšte i traže da se to smesta ispravi. Ako mi, ili za vreme našeg boravka u inostranstvu naš vrhovni sudija, u roku od četrdeset dana, računajući od dana kada je nama ili njemu saopštena povreda, ne pribavimo nikakvo zadovoljenje, četiri barona će predmet saopštiti ostalima od dvadeset pet barona, koji nam mogu, uz podršku cele zemlje, zapleniti ili napasti na svaki mogući način, oduzimajući naš tvrđave, imanja, imovinu i bilo šta drugo, poštedevši jedino nas lično, te kraljicu i našu decu i sve dotle dok ne osiguraju onakvu naknadu kao što su to odlučili. Kad osiguraju uklanjanje nepravde oni će nam ponovo iskazivati svoju uobičajenu poslušnost."

Tri dana nakon usvajanja Magna karte Džon je potražio, a kasnije i dobio, papsku osudu ovog dokumenta, što je četiri meseca kasnije dovelo do prvog Rata barona. I pored toga što su Povelju srednjovekovni i tjudorski vladari uglavnom ignorisali, smatra se da je značajno uticala na principe engleske ustavne slobode i da je bila model za ustave novih nezavisnih zemalja širom sveta.

Ovom poveljom se kralj obavezao da ne zahteva od feudalaca veća plaćanja nego što je običajima ustaljeno, a ukoliko bi novac bio i preko toga potreban, mogao se odobriti samo uz saglasnost Opšteg saveta kraljevine - sabora svih barona. Takođe, baroni od vazala neće tražiti plaćanja koja nisu utvrđena običajima.

Članom 39 kralj se obavezao da neće hapsiti feudalce bez odluke suda, koji moraju sačinjavati ljudi ravni po statusu, pa se po tumačenju pravnika i političara Edvarda Kouka ovaj član uzimao kao garancija slobode ličnosti uopšte.

Članovima 20 i 21 kralj se obavezao da finansijski ne uništava feudalce prekomernim novčanim kaznama, dok im se članovima 52, 53 i 55 garantuje sigurnost svojine.

Potvrđene su stare povlastice Londona i drugih gradova (član 13), kao i pravo trgovaca da slobodno ulaze i izlaze iz Engleske i trguju bez ograničenja, kao i načelo reciprociteta u odnosu prema stranim trgovcima (član 41)

Slobodnim seljacima je obećano da neće biti opterećeni nepodnošljivim globama i nametima.

"Ubuduće nikome nećemo dopustiti da od svojih slobodnih ljudi ubire doprinose, osim u svrhu njegovog otkupa iz zarobljeništva, povodom proglašenja vitezom njegovog najstarijeg sina i (jedanput) povodom udaje njegove najstarije kćeri. U svim tim slučajevima ubiraće se samo umereni doprinosi."

U više članova na kraju teksta se priznaju određene zloupotrebe kraljevih činovnika i obećava njihovo otklanjanje, a poseban značaj ima odredba prema kojoj se šume i rečne obale izuzimaju iz kraljeve vlasti.

Povelja sadrži i niz odredbi koje regulišu nasledne i svojinske odnose, starateljstvo, zajam, sudski postupak, jedinstveni sistem mera, itd.

Osim što garantuje određena prava bezmalo svim društvenim slojevima, Magna carta reguliše i organicaciju vlasti. Uz kralja, predviđeno je ne samopostojanje nego i nadležnost Opšteg saveta kraljevine (Commune concilium) koji se bavi pitanjem finansija, ali je i ovlašćeno da sudi baronima, da bira Veće 25 barona, itd.

Velika povelja sloboda danas

Od prvobitnih 40 do danas su preživela 4 originalna rukopisa koji se čuvaju u Engleskoj ( Britanskom muzeju, Domu lordova u Vestminsterskoj palati i dva u bibliotekama katedrala u Linkolnu i Salsburiju). No, ni na jednom se nije sačuvao kraljev veliki pečat kojim je garantovana autentičnost dokumenta, jer ga je kralj svojeručno potpisao.

Danas turisti mogu videti u Vašingtonu u potondi, na ulazu u zgradu američkog Kongresa na Kapitolhilu, zlatnu repliku Magna karte, koju je Velika Britanija poklonila Sjedinjenim Američkim Državama povodom 200. godišnjice Deklaracije o nezavisnosti.

Drugi primerak ovog dokumenta dostupan turistima u Americi nalazi se u zgradi Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, ali je u pitanju prepisa povelje Edvarda I iz 1279. godine, koja je kupljena na jednoj aukciji i u privatnom je vlasništvu i na njoj je preživeo i kraljevski pečat.

Današnji čitalac u Velikoj povelji sloboda neće prepoznati široko definisane teorijske principe, kakve očekuje od jedne političke deklaracije, već samo niz feudalnih odredbi tehničkog karaktera. No, kroz tumačenja, kakva su ona sudije i poslanika ser Edvard Kouka, njoj se pridavala nova sadržina i u njoj se nalazio osnov za garantovanje lične slobode i svojine, porotno suđenje, itd. Mada je, dakle, prvenstveno predstavljala praktični dokument koji je rešavao trenutne političke probleme uz pozivanje na već postojeće privilegije, ipak joj se ne može poreći da je unela i poneku novinu. Ona je u suštini konstituisala pojedine pravne i političke principe koji su inspirisali kasnija pokoljenja i predstavljaju baštinu celokupnog čovečanstva.

Najznačajnije od svega je da Magna Carta Libertatum živi i danas kao deo pozitivnog prava Engleske, a celokupna anglosaksonska politička i pravna misao takođe nalazi u njoj korene svog ustrojstva. S obzirom na to da je Engleska zemlja nepisanog ustava, sa tzv. istorijskom ustavnošću, gde se ustavna pravila izvlače iz većeg broja dokumenata ili sudskih presuda donošenih u različitim vremenima značaj Velike povelje sloboda je još veći. Stoga ona i danas predstavlja ustavni osnov za garantovanje slobode ličnosti, naročito u pogledu zabrane nezakonitog hapšenja, prava na vođenje sudskog postupka- tzv. due process of law, itd. Tako Velika povelja sloboda, zajedno sa drugim izvorima, sačinjava deo modernog "istorijskog ustava" Engleske.

Vidi još

• Magna Charta Universitatum

Literatura

• Ilustrovana istorija sveta, Mladinska knjiga, Beograd, 2006.
• Sima Avramović, Vojislav Stanimirović (2018), Uporedna pravna tradicija, Beograd, Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje

• Barnes, Thomas Garden (2008). Shaping the Common Law: From Glanvill to Hale, 1188–1688. Stanford University Press. ISBN 978-0804779593. 
• Black, Charles (1999). A New Birth of Freedom: Human Rights, Named and Unnamed. New Haven, CN: Yale University Press. ISBN 978-0300077346. 
• Breay, Claire (2010). Magna Carta: Manuscripts and Myths. London: The British Library. ISBN 978-0-7123-5833-0. 
• Breay, Claire; Harrison, Julian, ur. (2015). Magna Carta: Law, Liberty, Legacy. London: The British Library. ISBN 978-0-7123-5764-7. 
• Browning, Charles Henry (1898). „The Magna Charta Described”. The Magna Charta Barons and Their American Descendants with the Pedigrees of the Founders of the Order of Runnemede Deduced from the Sureties for the Enforcement of the Statutes of the Magna Charta of King John. Philadelphia. OCLC 9378577. 
• Burdett, Francis (1810). Sir Francis Burdett to His Constituents. R. Bradshaw. 
• Carpenter, David A. (1990). The Minority of Henry III. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0413623607. 
• Carpenter, David (1996). The Reign of Henry III. London: Hambledon Press. ISBN 978-1852851378. 
• Carpenter, David A. (2004). Struggle for Mastery: The Penguin History of Britain 1066–1284. London: Penguin. ISBN 978-0-14-014824-4. 
• Clanchy, Michael T. (1997). Early Medieval England. The Folio Society. 
• Clark, David (2000). „The Icon of Liberty: The Status and Role of Magna Carta in Australian and New Zealand Law”. Melbourne University Law Review. 24 (3). 
• Cobbett, William; Howell, Thomas Bayly; Howell, Th.J.; Jardine, William (1810). Cobbett's Complete Collection of State Trials and Proceedings for High Treason and Other Crimes and Misdemeanors from the Earliest Period to the Present Time. Bagshaw. 
• Crouch, David (1996). William Marshal: Court, Career and Chivalry in the Angevin Empire 1147–1219. Longman. ISBN 978-0582037861. 
• Danziger, Danny; Gillingham, John (2004). 1215: The Year of Magna Carta. Hodder Paperbacks. ISBN 978-0340824757. 
• Davis, G.R.C. (1963). Magna Carta. The British Library Publishing Division. ISBN 978-0712300148. 
• Davis, John Paul (2013). The Gothic King: A Biography of Henry III. London: Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1480-0. 
• Drew, Katherine F. (2004). Magna Carta. Greenwood Press. ISBN 978-0313325908. 
• Edwards, J.G. (1943). „Confirmatio Cartarum and Baronial Grievances in 1297”. The English Historical Review. 58 (231): 273—300. JSTOR 554340. doi:10.1093/ehr/lviii.ccxxxi.273. 
• Eele, Caroline (2013). Perceptions of Magna Carta: Why has it been seen as significant? (PDF) (Teza). 2014 Magna Carta 2015 Committee. Pristupljeno 18. 11. 2014. 
• Fryde, Natalie (2001). Why Magna Carta? Angevin England Revisited. Munster, Germany: LiT. ISBN 978-3825856571. 
• Fritze, Ronald; Robison, William (2002). Historical Dictionary of Late Medieval England 1272–1485. Greenwood Press. ISBN 978-0313291241. 
• Galef, David (1998). Second Thoughts: Focus on Rereading. Detroit, MI: Wayne State University Press. ISBN 978-0814326473. 
• Goodman, Ellen (1995). The Origins of the Western Legal Tradition: From Thales to the Tudors. Federation Press. ISBN 978-1862871816. 
• Greenberg, Janelle (2006). The Radical Face of the Ancient Constitution: St Edward's 'Laws' in Early Modern Political Thought. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521024884. 
• Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith A. (2001). Capetian France, 987–1328 (2nd izd.). Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-40428-1. 
• Hazeltine, H.D. (1917). „The Influence of Magna Carta on American Constitutional Development”. Ur.: Malden, Henry Elliot. Magna Carta commemoration essays. BiblioBazaar. ISBN 978-1116447477. 
• Hewit, H.J. (1929). Mediaeval Cheshire. Manchester, UK: Manchester University Press. 
• Hill, Christopher (2006). Winstanley 'The Law of Freedom' and Other Writings. Cambridge University Press. ISBN 978-0521031608. 
• Hillaby, Caroline (2013). The Palgrave Dictionary of Medieval Anglo-Jewish History. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1137308153. 
• Hindley, Geoffrey (1990). The Book of Magna Carta. London: Constable. ISBN 978-0094682405. 
• Holt, James C. (1992a). The Northerners: A Study in the Reign of King John. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198203094. 
• Holt, James C. (1992b). Magna Carta. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521277785. 
• Holt, James C. (2015). Magna Carta (3rd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107093164. 
• Holt, James C. (2008) [1993]. The Ancient Constitution in Medieval England (PDF). Liberty Fund. ISBN 978-0865977099. 
• Howard, A.E. Dick (2008). „Magna Carta Comes To America”. Fourscore. 58 (4). 
• Huscroft, Richard (2005). Ruling England, 1042–1217. Harlow, UK: Pearson. ISBN 978-0-582-84882-5. 
• Jobson, Adrian (2012). The First English Revolution: Simon de Montfort, Henry III and the Barons' War. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-84725-226-5. 
• Kennedy, William Paul McClure (1922). The Constitution of Canada. Oxford: Oxford University Press. 
• Kewes, Paulina (2006). The Uses of History in Early Modern England. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0873282192. 
• Lewis, Suzanne (1987). The Art of Matthew Paris in the Chronica Majora. University of California Press. ISBN 978-0520049819. 
• Linebaugh, Peter (2009). The Magna Carta Manifesto: Liberties and Commons for All. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520260009. 
• Mayr-Harting, Henry (2011). Religion, Politics and Society in Britain, 1066–1272. Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-41413-6. 
• McGlynn, Sean (2013). Blood Cries Afar: The Forgotten Invasion of England, 1216. London: Spellmount. ISBN 978-0752488318. 
• Menache, Sophia (2003). Clement V. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521521987. 
• Pocock, J.G.A. (1987). The Ancient Constitution and the Feudal Law: A Study of English Historical Thought in the Seventeenth Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521316439. 
• Pollard, Albert Frederick (1912). The history of England; a study in political evolution. H. Holt. 
• Poole, Austin Lane (1993) [1951]. From Domesday Book to Magna Carta 1087–1216 (2nd izd.). Oxford: Oxford University Press. 
• Powicke, F.M. (1929). „The Bull 'Miramur Plurimum' and a Letter to Archbishop Stephen Langton, 5 September 1215”. English Historical Review. 44: 87—93. doi:10.1093/ehr/xliv.clxxiii.87. 
• Powicke, Frederick Maurice (1963). The Thirteenth Century 1216–1307. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198217084. 
• Prestwich, Michael (1997). Edward I. New Haven, CN: Yale University Press. ISBN 978-0300071573. 
• Ridgeway, H. W. (2010) [2004]. „Henry III (1207–1272)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/12950.  (Subscription or UK public library membership required.)
• Rothwell, Harry (1975). English Historical Documents 1189–1327. London: Eyre & Spottiswoode. ISBN 978-0413233004. 
• Russell, Conrad (1990). Unrevolutionary England, 1603–1642. Continnuum-3PL. ISBN 978-1852850258. 
• Scott, Robert McNair (2014). Robert The Bruce: King Of Scots. Canongate Books. ISBN 978-1847677464. 
• Simmons, Clare A. (1998). „Absent Presence: The Romantic-Era Magna Charta and the English Constitution”. Ur.: Shippey, Richard; Utz, Tom. Medievalism in the Modern World. Essays in Honour of Leslie J. Workman. Brepols Publishers. 
• Stimson, Frederick Jessup (2004). The Law Of The Federal And State Constitutions Of The United States. Lawbook Exchange Ltd. ISBN 978-1584773696. 
• Tatton-Brown, Tim (jul 2015). „Magna Carta at 800: Uncovering its Landscape Archaeology”. Current Archaeology (304): 34—37. 
• Thompson, Faith (1948). Magna Carta – Its Role In The Making Of The English Constitution 1300–1629. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-1299948686. 
• Turner, Ralph V. (2003a). „The Meaning of Magna Carta since 1215”. History Today. 53 (9). 
• Turner, Ralph (2003b). Magna Carta: Through the Ages. Routledge. ISBN 978-0582438262. 
• Turner, Ralph (2009). King John: England's Evil King?. Stroud, UK: History Press. ISBN 978-0-7524-4850-3. 
• Vincent, Nicholas (2012). Magna Carta: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958287-7. 
• Vincent, Nicholas (2015). „From World War to World Heritage: Magna Carta in the Twentieth Century”. Ur.: Vincent, Nicholas. Magna Carta: The Foundation of Freedom, 1215–2015. London: Third Millennium Publishing. str. 154–69. ISBN 978-1908990488. 
• Warren, W. Lewis (1990). King John. London: Methuen. ISBN 978-0413455208. 
• Weiler, Björn K.U. (2012). Henry III of England and the Staufen Empire, 1216–1272. Paris: Royal Historical Society: Boydell Press. ISBN 978-0-86193-319-8. 
• White, Albert Beebe (1915). „The Name Magna Carta”. The English Historical Review. XXX (CXIX): 472—75. doi:10.1093/ehr/XXX.CXIX.472. 
• White, Albert Beebe (1917). „Note on the Name Magna Carta”. The English Historical Review. XXXII (CXXVIII): 545—55. doi:10.1093/ehr/XXXII.CXXVIII.554. 
• Woolwrych, Austin Herbert (2003). Smith, David Lee, ur. Cromwell and Interregnum: The Essential Readings. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0631227250. 
• Wright, Herbert G. (1919). The Life And Works Of Arthur Hall Of Grantham, Member Of Parliament, Courtier And First Translator Of Homer Into English. Book on Demand. 
• Wright, Patrick (1990). The River: A Thames Journey. London: BBC Books. ISBN 978-0563384786. 
• Ambler, S. T. (avgust 2015). „Magna Carta: Its Confirmation at Simon de Montfort's Parliament of 1265”. English Historical Review. CXXX (545): 801—30. doi:10.1093/ehr/cev202. 
• McKechnie, William Sharp (1914). Magna Carta: A Commentary on the Great Charter of King John with an Historical Introduction (PDF). Glasgow, UK: James Maclehose and Sons. 
• Royal Holloway University of London. „The Magna Carta and its Legacy, free online course”. 

Spoljašnje veze

• „Magna Carta Libertatum — odlomci” (PDF). Arhivirano iz originala 30. 05. 2009. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• „Velika povelja prvi put izložena posle 800 godina”. Arhivirano iz originala 22. 09. 2015. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Sve kopije Magna karte prvi put zajedno na 800. godišnjicu („Blic“, 15. jul 2013)
• „British Library”. Arhivirano iz originala 09. 06. 2015. g. 
• National Archives UK
• British Parliament
• Text of the Magna Carta 1297 as in force today (including any amendments) within the United Kingdom, from legislation.gov.uk.
• „Magna Carta Libertatum”. Arhivirano iz originala 11. 09. 2018. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza) Latin and English text of the 1215 charter
• Text of Magna Carta English translation, with introductory historical note. From the Internet Medieval Sourcebook.
• Magna Carta public domain audiobook at LibriVox