Otto Weininger
| Otto Weininger | |
|---|---|
| Filozofija 20. vijeka | |
| Zapadna filozofija | |
 | |
| Rođenje | 3. april 1880. (Beč, Austrija) |
| Smrt | 4. oktobar 1903. (Beč, Austrija) |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | Slobodna misao |
| Glavni interesi | Filozofija, logika, psihologija, genije, rod, religija |
| Znamenite ideje | |
Svi ljudi imaju elemente i ženskog i muškog, logika i etika su jedno, logika je vezana uz princip identiteta (A=A), genije je univerzalni misliac. | |
| Inspiracija | |
Na
| |
Oto Vajninger (Otto Weininger, 3. april 1880 - 4. oktobar 1903.), bio je austrijski filozof.
Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški. Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom. Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.
Oto Vajninger, bolesni genije, kako su ga zvali, je sa dvadeset godina imao više znanja i informacija, veću obrazovanost, pročitao više knjiga nego većina intelektualca sa daleko većim životnim stažem. To je ono što fascinira. Kada se pogleda bibliografija za njegovo delo "Pol i karakter" vidi se ogroman broj konsultovanih naslova, toliko veliki da izaziva poštovanje i kod onih koji o knjizi i ne znaju mnogo. Uglavnom ne priznat za života, koliko i kako pripada svim velikim ljudima, ipak, sa neobičnim poštovanjem obraćali su mu se takođe veliki ljudi, kao što je to bio August Strindberg.
Da etika i filozofija ne mogu nego zajedno, potvrđuje i Vajningerovo čojstvo. Posle uvrede izazvao je na dvoboj neuporedivo spremnijeg čovek. Protivnik je od zadobijenih rana nakon dvoboja i umro.
Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori.
Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava.
Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo.
Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede.
Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.
Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.
- Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju "Književnih novina", biblioteka "Kristali")
- O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka "Eseji", izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.
- Vajninger O. Pol i karakter, Književne novine, Beograd, 1986.
- Vajninger O. Dnevnik i pisma prijatelju, Beograd, 1990.
