Prijeđi na sadržaj

Hesiod

Izvor: Wikipedija
"Ples Muzâ na planini Helikonu", Bertel Thorvaldsen (1807).

Hesiod (starogrčki: Ἡσίοδος [Ēsíodos]) bio je jedan od najstarijih grčkih pesnika, za koga se smatra da je živeo negde između 750. i 650. pne., otprilike kad i Homer ili nešto posle njega.[1][2] On je prvi pisac u istoriji evropske književnosti koji se u svom delu predstavlja kao pojedinac i o sebi daje autobiografske podatke, prvi koji se jasno izdvaja kao pojedinac, a ne tek kao polulegendarni izdanak tradicije usmene književnosti.[3] Antički autori pripisivali su mu, zajedno s Homerom, oblikovanje grčkih mitskih priča i religijskih običaja.[4] Danas ispitivači smatraju Hesioda važnim izvorom informacija o najstarijoj grčkoj mitologiji, zemljoradnji, privredi i astronomiji.[5]

Hipotetički životopis

[uredi | uredi kod]

Uobičajeni epski narativ, kakav je Homerov, ne dopušta pesnicima da pišu o sebi, no dela sačuvana pod Hesiodovim imenom predstavljaju didaktičke pesme i pesnik u njima iznosi neke detalje o vlastitom životu. U epu Poslovi i dani Hesiod navodi da mu je otac zbog teškog siromaštva napustio bavljenje pomorskom trgovinom i "u crnom brodu" se preselio iz eolske Kime u Maloj Aziji u bedno beotsko selo Askru podno Helikona, "koje je zimi strašno, leti mučno, nikad ugodno".[6] U Askri se Hesiod najverovatnije i rodio.[7] Zašto se njegov otac preselio iz Azije u manje plodnu i prenaseljenu Grčku, ostaje u pesmi nerazjašnjeno, premda se može primetiti da je do tog preseljenja došlo verovatno oko 750. pne. ili ne mnogo kasnije, dakle u vreme kad su se i drugi ljudi iz Kime pridruživali Eubejanima, koja nije daleko od Helikona, u osnivanju kolonije Kume u italskoj pokrajini Kampaniji.[8] Hesiodov otac prihvatio se poljoprivrede, kako se zaključuje po vrsti nasledstva oko kojega su se po očevoj smrti sukobili Hesiod i njegov brat, Perzes,[8] koji je podmitio oblasne gospodare ("kraljeve daroždere") i dokopao se većeg dela očevog nasledstva, ali ga je brzo spiskao i opet bacio oko na Hesiodovu imovinu.[9]

Iz Poslova i dana vidi se da se tu nije radilo tek o malom porodičnom imanju: zemljoposednik ne radi sam, nego za naknadu može uposliti i prijatelja,[10] kao i robove (δμῶας),[11] ima na raspolaganju slobodnog radnika u punoj snazi, starog 40 godina, da ide za plugom, kao i roba u dečačkoj dobi da izvrće seme,[12] a u kući ima jednu robinju.[13] Od životinja za vuču poseduje volove i mazge.[14] S druge strane, ne može sebi priuštiti da samo nadgleda rad drugih, nego se i sam mora prihvatiti posla.[15] Hesiod se često žali na bedu i siromaštvo u Askri,[16] no život u tom selu nije mogao biti baš sasvim neugodan.[17]

Za razliku od svog oca, Hesiod se klonio putovanja morem, ali je jednom prilikom ipak preplovio uzani morski tesnac između grčkoga kopna i Eubeje kako bi učestvovao u nekim pogrebnim svečanostima, na kojima je tom prilikom u pesničkom nadmetanju osvojio tronožac.[18] Na drugom mestu opisuje kako su ga na obronku planine Helikona srele Muze i poklonile mu skiptar od lovorova drveta, simbol pesničke inspiracije.[19] Na temelju te nestvarne priče antički i moderni ispitivači zaključivali su da Hesiod nije bio profesionalni pevač (rapsod), jer bi mu inače Muze podarile liru ili kitaru.[20][21]

Planina Helikon danas

Neki ispitivači smatraju da Hesiodov brat Perzes nije bio stvarna osoba i da predstavlja književnu fikciju, temelj na kome Hesiod u Poslovima i danima razvija temu o pravičnosti, no postoje i uverljivi argumenti protiv ove teze.[22] Na primer, sasvim je uobičajeno da dela koja se bave etičkim pitanjima budu smeštena u jedan fiktivni kontekst, koji služi kao sredstvo kojim se zadobija pažnja publike,[23] no teško je videti kako je Hesiod mogao ovakvim svojim pesmama zabavljati savremenike koji su znali da je polazna tačka u njima bila fikcija.[24] S druge strane, Gregory Nagy i Perzesa ("uništitelj": πέρθω / perthō) i Hesioda ("koji odašilje glas"; ἵημι / hiēmi + αὐδή / audē) smatra fiktivnim imenima izmišljenim za potrebe pesme.[25]

Hesiod je svoje pesme najverovatnije sam zapisivao ili ih je govorio nekome u pero, jer bi inače, da ih je potomstvu preneo samo usmeno, kako su to činili rapsodi, usmena predaja od jednoga rapsoda do drugoga zamaglila jasnu osobenost pesnikovu koja i dalje tako jasno izbija iz njegovih pesama.[26] Pausanija pripoveda o tome kako su mu Beoćani pokazali jednu "olovnu ploču koja je dosta oštećena vremenom, na kojoj su napisani Poslovi".[27] Kao razlog za zapisivanje pesama u vreme dominacije usmene književnosti navodi se to što je jedna duboko lična poema, kakva su Poslovi i dani, koja nema linijski epski narativ koji bi rapsodu pomogao u pamćenju i recitovanju, imala više šanse da bude sačuvana za buduće generacije ako se zapiše, po mogućnosti još za pesnikova života.[26]

Veoma rano razvile su se dve različite teorije o tome gde se nalazi Hesiodov grob. Prema jednoj, koja je svakako postojala već u Tukididovo doba, a beleže je Plutarh, Suda i Jovan Ceces, proročište u Delfima proreklo je Hesiodu da će umreti u Nemeji, pa je on pobegao u Lokridu, ali je tamo usmrćen u hramu Zevsa Nemejskog, pa je tamo i pokopan. To predanje prati poznatu konvenciju, prema kojoj se pokaže da je proročište naposletku uvek u pravu. Prema drugom predanju, koje je prvo zabeleženo u jednom epigramu Hersije iz Orhomena, sastavljenom u 7. veku pne., oko jednog veka nakon Hesiodove smrti, Hesiod je pokopan u beotskom gradu Orhomenu. Prema Aristotelovom Ustavu orhomenskom, kad su Tespljani poharali Askru, stanovnici ovog sela pobegli su u Orhomen, gde su, prema savetu proročišta, prikupili Hesiodov pepeo i položili ga na počasno mesto na agori, uz grob Minije, svog mitskog osnivača.

Hronologija

[uredi | uredi kod]

Drevni Grci su krajem 5. i početkom 4. veka pne. svojim najstarijim pesnicima smatrali Orfeja, Museja, Hesioda i Homera, i to tim hronološkim redom. Potom se među grčkim autorima uvrežilo mišljenje da je Homer zapravo bio stariji od Hesioda. Poklonici Orfeja i Museja verovatno su bili zaslužni za to što je toj dvojici bila data prednost,[28] a može se pretpostaviti da su nastavljači Homerovog dela, tzv. Homeridi, uticali na to da se u kasnijem periodu taj pesnik hronološki stavi ispred Hesioda.[29] Prvi antički pisci za koje se zna da su Homera smatrali starijim od Hesioda bili su Ksenofan i Heraklid Pontski, mada je Aristrarh sa Samotrake prvi o tome argumentovano raspravljao. Efor je mislio da je Homer bio mlađi rođak Hesiodov, Herodot (5. vek pne.) očito ih je smatrao gotovo savremenicima,[30] a sofist Alkidamant (4. vek pne.) doveo ih je u direktan kontakt u jednom izmišljenom pesničkom nadmetanju, čiji je rezultat spis Nadmetanje Homera i Hesioda, koji nam se sačuvao u kasnijoj redakciji. Većina ispitivača danas se slaže da je Homer bio stariji od Hesioda, no valjani se argumenti mogu izneti i za suprotan stav.[31] Hesiod je svakako stariji od lirskih i elegijskih pesnika čija su nam se dela sačuvala, budući da se njegov uticaj s većim ili manjim stupnjem pouzdanosti može uočiti kod Tirteja, Semonida Amorginca, Alkeja i Ibika, pa se na osnovu toga može zaključiti da njegovo stvaralaštvo ne može padati u vreme posle 650. pne.[32] Za okvirnu godinu pre koje Hesiod nije mogao živeti uzima se 750. pne., na temelju takvih pokazatelja kao što su verovatnoća da je on svoje delo zapisao, činjenica da aludira na svetilište u Delfima, koje pre oko 750. pne. nije izlazilo iz okvira čisto lokalne važnosti,[33] kao i to što donosi popis reka koje se ulivaju u Crno more,[34] koje su Grci počeli istraživati i naseljavati tek početkom 8. veka pne.[35]

Danas se pretpostavlja da je Hesiod živeo i stvarao negde krajem 8. veka pne. Hesiod nas sam obaveštava[36] o tome da je u pesničkom nadmetanju u Halkidi na Eubeji osvojio tronožac kao nagradu na igrama priređenim povodom sahrane nekog Amfidamanta.[37] Plutarh je tog Amfidamanta identifikovao s halkidskim junakom koji je poginuo u pomorskoj bici tokom lelantinskog rata, te je zaključio da taj deo pesme predstavlja kasniju interpolaciju smatrajući da je Hesiod živeo pre lelantinskog rata. Moderni ispitivači prihvatili su Plutarhovu identifikaciju Amfidamanta, ali su odbacili njegov zaključak. Lelantinski rat vodio se između eubejskih polisa Halkide i Eretrije oko Lelantinske doline, najverovatnije u nekom razdoblju tokom poslednje trećine 8. veka pne.,[8] što se uklapa u danas prihvaćenu hronologiju za Hesioda. U tom slučaju, Hesiod je pobednički tronožac možda i dobio upravo za izvođenje svoje Teogonije, pesme za koju se čini da bi mogla biti namenjena aristokratskoj publici kakva se bi se okupila na pogrebnim svečanostima u Halkidi.[38] Odatle verovatno potiče i izmišljena priča o Hesiodovom pesničkom nadmetanju s Homerom, ovekovečeno u spisu Nadmetanje Homera i Hesioda (starogrčki: Ἀγὼν Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου, često se citira i na lat. Certamen Homeri et Hesiodi ili samo Certamen), gde se opisuje kako je grčka publika prvenstvo dala Homeru, ali je kralj Paned, koji je vodio nadmetanje, pobedu je dosudio Hesiodu, jer ovaj opeva zemljoradnju i mir, a Homer pokolj i rat.[37]

Hesiodove pesme

[uredi | uredi kod]
Hesiod i Muza, Gustave Moreau. Ovde je pesnik predstavljen s lirom, što se ne slaže s pričom koju kazuje sam Hesiod, u kojoj se poklon sastojao u lovorovom štapu.

Pod Hesiodovim imenom sačuvane su tri epske pesme, zajedno s mnogobrojnim fragmentima drugih dela koja su mu se u antici pripisvala. Od te tri pesme, Štit Heraklov svakako nije Heraklovo delo i verovatno je nastao u 6. veku pne., a od druga dva, najstroži antički kritičari Hesiodu su pripisivali samo Poslove i dane;[39] s druge strane, sam autor Teogonije identifikuje se kao Hesiod u 22. stihu,[40] a na isto autorstvo oba dela ukazuju i velike sličnosti u stilu, jeziku i razmišljanju.[17][41]

Premda se ranije držalo da je Teogonija nastala nakon Poslova i dana,[37] danas se smatra da je Teogonija verovatno starija, jer se čini da uvodni stihovi Poslova i dana eksplicitno menjaju jednu tvrdnju iznetu u Teogoniji: ne postoji, naime, samo jedna Erida (svađa), kako se navodi u Teogoniji,[42] nego treba razlikovati dve vrste, od kojih jedna predstavlja korisno nadmetanje, a druga destruktivan sukob.[43] Na zaključak da je Teogonija starija navodi i način obrade mita o Pandori. U Teogoniji se vrlo detaljno priča o Prometejevom sagrešenju, o postanku Pandore i o tome kako su je razni bogovi darovali različitim darovima,[44] dok je u Poslovima i danima prethodna priča data u samo dva stiha,[45] a onda se naširoko pripoveda potonji istorijat o Pandori i njenom vrču (tj. pitosu, a ne "Pandorinoj kutiji", kako je postalo uvreženo u kasnijoj evropskoj tradiciji, koja potiče od Erazma Roterdamskog).[46]

Izneta je teza da je Hesiod u pesničkom nadmetanju na Eubeji, koje spominje u Poslovima i danima,[47] pobedio upravo s Teogonijom, s obzirom na to da je pobednička pesma bila himna i da je tronožac koji je pesnik dobio za nagradu bio zatim posvećen helikonskim Muzama na istom mestu na kojem su ga one nekad inspirisale na pesnički rad.[17] Teogonija se upravo obraća helikonskim Muzama, opisuje taj prvi podstrek na bavljenje pesništvom,[48] pa se i naziva himnom (ὑμνεῖν).[49]

Teogonija

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Teogonija

Teogonija ili Postanak bogova (starogrčki: Θεογονία, 1022 heksametra) jeste "prva grčka mitološka sinteza, u kojoj se sažeta povijest postanka svijeta i rodoslovlje bogova".[37] Pesma započinje svojevrsnom himnom upućenom Muzama (st. 1‒115),[50] koja nalikuje homerskim himnama[41] i slavi Muze s Helikona i njihovu moć da opevaju generacije bogova.[3] U tom delu pesnik govori o sebi, navodeći i svoje ime, te pripoveda kako su ga Muze, kad je jednom napasao ovce na padinama Helikona, obdarile lovorovim skeptrom, udahnule mu dar božanske pesme i podučile ga da slavi bogove.[51] Sledi (st. 116‒132)[52] opis kosmogonije, tj. nastanka sveta, na čijem početku stoji Haos (srodno s χάσκω, χαίνω = zjapiti),[53] iz kojega se, s jedne strane, izdvajaju Geja (Zemlja), Tartar (u dnu Zemlje) i Eros (Ljubav) kao princip kretanja i rađanja, a s druge strane, Mrak i Noć i od njih Svetlost i Dan; iz Geje nastaju Nebo, brda i More.[54] Potom se opisuje drugo pokolenje, koje nastaje iz spoja muških i ženskih praelemenata (st. 133‒336).[55] Geja je s Uranom rodila Titane, Kiklope i Hekatonhejre; Titan Kron kastrira oca Urana i njegove odsečene genitalije baci u more, a iz tog čina nastanu Erinije, Giganti, Nimfe i Afrodita.[56] Zatim se, u više od polovine pesme, opeva treće pokolenje bogova ili tzv. prava teogonija (st. 453‒1018):[57] prvo je zavladao Kron, ali nakon mnogih bitaka vlast preuzme Zevs, Kronov i Rejin sin, i podeli je s drugom Kronovom decom; naširoko se opeva sudbina Prometeja, sina Titana Japeta, kao i duga borba s ostalim Titanima, koje Zevs na kraju uz pomoć Hekatonhejra baci u Tartar; potom se nabrajaju razna božanstva i njihovo potomstvo i, naposletku, deca koju su boginje rodile smrtnicima.[58] U poslednja četiri stiha (st. 1019–1022) pesnik zaziva Muze da pevaju rod žena.[59] Među naučnicima postoji saglasnost da kraj Teogonije, koji je istovremeno i uvod u hesiodski Katalog žena, predstavlja dodatak koji je nastao nakon Hesioda,[60] posebno s obzirom na to da se u st. 1013 spominje Latin, mitski kralj u Italiji i eponim Lacija,[61] no mišljenja se razlikuju oko toga gde se tačno završava izvorni Hesiodov tekst.[41]

Hesiodova Teogonija prvi je pokušaj sistematskog izlaganja kauzalno-genetičke povesti sveta, pa se u tom kontekstu božanstva posmatraju ne kao večna, nego kao postala i rođena, a teogonija (postanak bogova) prelazi u kosmogoniju (postanak sveta), u čemu se prepoznaje racionalni postupak koji će dalje razvijati prvi jonski filozofi u potpunosti odvajajući mitologiju od nauke.[62] U tome Hesiodova teogonija predstavlja napredak u odnosu na Homera, kod koga su svi bogovi potekli od Okeana i Tetide,[60] a jonski će se filozofi od tog polumitskog, genealoškog principa okrenuti potrazi za ontološkim početkom.[58] No za prvi Postanak ne navodi se u Teogoniji uzrok: jednostavno, "Haos je prvi postao" (ἦ τοι μὲν πρώτιστα Χάος γένετ᾽...),[63] a narativ, koji se razvija u skladu sa svojom unutrašnjom kosmološko-teološkom "hronologijom", uključuje i brojne tek labavo povezane mitološke ekskurse.[64] Među najzanimljivijim delovima Teogonije, pored uvodne invokacije Muza i pesnikovih autobiografskih podataka, nalazi se opis Hekate, boginje koje kod Homera nema,[41] a ovde se pojavljuje kao kakvo istočnjačko ili minojsko božanstvo.[65] Prirodne pojave pojavljuju se čas kao geografski entiteti, npr. kad se strašne Hekatonhejre, deca Neba, smeštaju u dno Zemlje, čas kao antropomorfni oblici, npr. kad samo Nebo bude kastrirano; s druge strane, olimpski bogovi dosledno se uvek prikazuju kao antropomorfni.[60] Teško je reći koliko se u sastavljanju Teogonije pesnik oslanjao na mitološko-kosmološka verovanja tadašnjih Grka, koliki su bili uticaji egipatske i bliskoistočne mitologije (za mit o smeni bogova Uran–Kron–Zevs zanimljive su paralele pronađene u nekim hetitskim i babilonskim tekstovima[41]), a koliki je udeo imala Hesiodova vlastita imaginacija.[66]

Poslovi i dani

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Poslovi i dani

Poslovi i Dani (starogrčki: Ἔργα καὶ ἡμέραι, 828 heksametara) jeste "poema rada", napisana u vidu opomene bratu Perzesu, kome pesnik daje niz saveta o tome kako će na pošten način steći i očuvati imetak.[65] Na početku (st. 1–316), nakon invokacije Muza, kćeri Zevsa, vrhovnog zaštitnika pravde,[67] Hesiod priča kako je nakon očeve smrti morao voditi spor oko nasledstva sa svojim bratom Perzesom, koji je podmitio "kraljeve daroždere" (βασιλῆας δωροφάγους)[68] i tako dobio veći deo imetka; no Perzes je imovinu brzo spiskao i hteo povesti novu parnicu.[37] Zato pesnik brata opominje na rad, a sudije na pravičnost.[69] Pri tom kao temeljno načelo ističe postojanje dve Eride (sukoba) ― rđave, koja predstavlja destruktivno sukobljavanje, i dobre, koja predstavlja miroljubivo nadmetanje u radu,[70] i odatle potiče dve osnovne niti narativa u ovoj pesmi: nagovaranje brata Perzesa da se okane destruktivnog sukoba s pesnikom i ohrabrivanje da se prihvati časnog rada.[66] Opomene bratu i prikaz teškoća s kojima se častan čovek susreće u životu dati su kroz dva mita. Prvi je nastavak pripovesti o Pandori, koja je započeta u Teogoniji, a treba da objasni kako su na svet došle nevolje: taj mit nalikuje narodnoj pripovetki, pomalo nespretno sastavljenoj, "posebno jer ne objašnjava zašto samo Nada nije uspela pobeći".[66] Drugi je mit o pet vekova sveta, svakog goreg od prethodnog, počev od zlatnog veka Kronove vladavine, preko srebrnog i bronzanog veka, sve do gvozdenog veka, u kojemu živi sam Hesiod, nakon kojega pesnik predviđa dolazak još težeg razdoblja:[69]

Kamo li sreće da nisam dioničar petoga roda,
Već da sam prije umro il da sam kasnije rođen.
Ovo je gvozdeno pleme i njega nikada neće
Dnevna minuti muka i tuga, pa ni po noći.
Bozi će ljudima jadnim teške zadavati brige.
Ipak, zlu će se njinom poneko dobro primiješat.[71]

Na zaključak da se i ovde radi o narodnoj priči, premda donekle modifikovanoj, ukazuje, prvo, to što Hesiod ovu sliku neprekidnog opadanja nije mogao pomiriti sa svojim prikazom pohoda sedmorice protiv Tebe ili trojanskog rata, pa je između bronzanog i gvozdenog veka ubacio jedan "nemetalni" vek, vek heroja ili polubogova, a zatim i to što se ovaj prikaz opadanja ne slaže s Teogonijom, u kojoj se Kronovo vreme ne crta nikakvim ružičastim bojama, nego je predstavljano tek kao jedna od faza na putu koji kulminira Zevsovom vladavinom.[72] Pesnik potom razvija temu o pravičnosti, koju postavlja nasuprot nasilju, a ovo osuđuje putem basne (prve zabeležene basne u evropskoj književnosti), gde jastreb hvata slavuja i preti mu da će s njim učiniti šta mu je volja.[65] Hesiodova obuzetost etičkim pitanjima i Zevsovom pravdom u Poslovima i danima prilično se razlikuje od tradicionalnog aristokratskog pogleda o božanskom pravu kraljeva, koji je neupitan u Ilijadi, a dominantan je još i u Odiseji.[73]

Od pitanja pravičnosti Hesiod se okreće uputstvima za rad,[69] sa detaljnim izlaganjem različitih oruđa neophodnih za uspešan rad na zemlji (st. 383–617),[74] ali ima i korisnih uputstava za one koji, kao Hesiodov otac, radije biraju bavljenje pomorskom trgovinom (st. 618–694).[75] Ceo taj deo, najduži u pesmi, važan je izvor informacija o životu i pogledima jednog Grka s kraja 8. veka pne., a posebno je vredan jer, dakako, ne daje nikakav romansirani pogled na seoski život, kakav je, na primer, prisutan u Vergilijevim Georgikama i koji je, zapravo, karakterističan ne za žitelja sela, već za stanovnika grada i prvi put se razvija u helenističkom periodu, kad se pojavljuje istinski urbanizovano društvo.[76] Bez obzira na način privređivanja, dom i porodica ostaju temelji na kojima se gradi imetak, a to zahteva i ženidbu, na šta Hesiod ne gleda s prevelikim zadovoljstvom, pa se u mizoginiji Hesiod može smatrati pretečom Semonida Amorginca: potreba da se odabere dobra supruga i da se prema njoj dobro postupa uglavnom služi kao prilika pesniku da upozori na sve loše posledice koje može izazvati odabir rđave žene.[76][77] Ovaj deo pesme završava se s nekoliko stihova o važnosti prijateljstva (st. 706–723).[78]

Slede stihovi (st. 724–764) u kojima se daje popis tabua, tj. nedopuštenih radnji (npr. "nakon svanuća nemoj izlivati vino Zevsu za žrtvu", "nemoj mokriti stojeći licem okrenut ka suncu", "nemoj začeti decu kad si se vratio s nekog zlokobnog pokopa" i sl.).[79] Poslednji deo pesme ― to su zapravo oni Dani iz naslova (st. 765–828) ― donosi popis srećnih i nesrećnih dana u mesecu za različite poslove i poduhvate.[80] Iznošene su teze o tome da ovi poslednji segmenti ne potiču od Hesioda, no o tome među ispitivačima nema saglasnosti.[81]

Poslovi i dani uvek su bili najčitanije Hesiodovo delo,[41] no još u antici bilo je onih koji su osporavali Hesiodovo autorstvo nekih delova ove pesme: prema Pausaniji (2. vek), Beoćani su smatrali da Hesiodov tekst počinje pričom i dve Eride, tj. od našeg stiha 11.[82] Od tada su brojni filolozi pokušavali utvrditi koji su delovi pesme sumnjivi te pojedine segmente izbaciti, preurediti ili preformulisati, a sve s ciljem da bi se dobio jedan zaokružen narativ s logičnom strukturom i kontinuiranim tekstom sa svojim početkom, sredinom i krajem, po ugledu na homerske epove.[81] Međutim, ovo delo nije ni pisano s namerom da bude bilo praktični priručnik o poljoprivredi bilo etički traktat o pravdi, i njegova jedinstvenost upravo leži u tome što predstavlja prvi pokušaj u evropskoj književnosti da se sastavi veće delo bez prethodno zadate narativne linije (kakva je, na primer, genealoška linija u Teogoniji).[83] Poslovi i dani svakako su važan izvor informacija o društvenim prilikama na početku arhajskog razdoblja Grčke, no i ovu pesmu mnoge i zanimljive niti vežu s egipatskim i bliskoistočnim kulturama, gde se može pronaći nemali broji primera s tekstovima u kojima se daju saveti, opmene i uputstva o poželjnom ponašanju i načinu života.[84]

Hesiodski korpus

[uredi | uredi kod]
Hesiodi Ascraei quaecumque exstant, 1701

Hesiodu su u antici pripisivane i brojne druge pesme, koje danas čine tzv. hesiodski korpus, bez obzira na to da li se Hesiodovo autorstvo prihvata ili odbacuje.[85] U tom kontekstu, može se reći da je "Hesiod" ime osobe, dok se "hesiodskim" naziva određena vrsta pesništva, uključujući i pesme (ali ne samo one) čije se autorstvo s manjim ili većim stupnjem verovatnoće može pripisati Hesiodu.[86] Od svih dela u hesiodskom korpusu sačuvan je u potpunosti, putem rukopisne tradicije, sačuvan samo Štit Heraklov (Ἀσπὶς Ἡρακλέους), u književnom smislu dosta slab prikaz sukoba između Herakla i Kikna, u koji je umetnut dugačak eksukrs s opisom Heraklova štita, sastavljen po uzoru na Homerov opis Ahilejeva štita.[87]

Antički su izvori Hesiodu pripisivali i jednu dugačku genealošku pesmu, poznatu kao Katalog žena (Γυναικῶν κατάλογος) ili Eeje (Ἠοῖαι, jer je svaki novi odeljak pesme počinjao rečima ἢ οἵη / ē' hoiē = "ili kakva (je bila...)", odnosno, u množini, ἢ οἵαι / ē' hoiai = "ili kakve (su bile...)". Ta pesma, koja je sačuvana samo u fragmentima, zapravo je popis mitova o ženama smrtnicama koje su vodile ljubav s bogovima i potomcima koji su proizašli iz tih veza, tj. grčkim herojima.

Još nekoliko heksametarskih pesama pripisivano je Hesiodu:

Pored nabrojanih, Suda spominje i inače nepoznatu "naricaljku za nekim Batrahom, [Hesiodovim] ljubavnikom" (Ἐπικήδειον εἰς Βάτραχόν τινα, ἐρώμενον αὐτοῦ).[98]

Značaj i uticaj

[uredi | uredi kod]

Već su antički pisci visoko cenili vaspitni značaj Hesiodovih pesama. Njegovi su nastavljači pesnici genealoških epova, a uticaj njegova dela vidljiv je i u poučnoj lirici i filozofskom pesništvu 7. i 6. veka pne. U klasičnom razdoblju Hesiodov uticaj oseća se naročito na etičkom planu kod Solona i Eshila. Oponašali su ga u aleksandrijsko doba (npr. Kalimah, Arat) i cenili ga kao izvor mitova i zbog književne vrednosti njegove dela. Spominje ga s poštovanjem i veliki rimski pesnik Vergilije u Georgikama:[99] "Pevam askarsku pesmu, a zemlja me sluša rimska" (Ascraeumque cano Romana per oppida carmen.).[65]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ West 1966, str. 40
  2. ↑ Griffin 1986, str. 88
  3. ↑ 3,0 3,1 Easterling & Kenney 2002, str. 92
  4. ↑ Andrews & Antony 1971, str. 254–255
  5. ↑ Murray N. Rothbard, Economic Thought Before Adam Smith: Austrian Perspective on the History of Economic Thought, Vol. 1, Cheltenham, UK, Edward Elgar Publishing, 1995, str. 8; Barry J. Gordan, Economic analysis before Adam Smith: Hesiod to Lessius, 1975, str 3; George P. Brockway, The End of Economic Man: An Introduction to Humanistic Economics, 4th ed., 2001, str. 128.
  6. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 630‒640.
  7. ↑ Đurić 1991, str. 123
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 Easterling & Kenney 2002, str. 93
  9. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 35, 396.
  10. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 370.
  11. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 502, 573, 597, 608, 766.
  12. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 441‒446, cf. 469‒471.
  13. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 405‒406, 602.
  14. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 405, 607.
  15. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 458‒461.
  16. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 638, cf. 376 sqq.
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 Easterling & Kenney 2002, str. 94
  18. ↑ Griffin 1986, str. 88, 95
  19. ↑ Hesiod, Teogonija, 22–35.
  20. ↑ West 1966, str. 163–164
  21. ↑ V. npr. Pausanija, Opis Helade, IX, 30, 3, gde se ovako opisuje jedan Hesiodov kip: "Tu sedi i Hesiod s kitarom na kolenima, što uopšte nije svojstveno Hesiodu da drži, jer je iz njegovih stihova jasno da je pevao držeći štap lovora".
  22. ↑ Hugh G. Evelyn-White, Hesiod, The Homeric Hymns and Homerica, Harvard University Press, Cambridge, 1964, Vol. 57 u Loeb Classical Library, str. xiv.
  23. ↑ Jasper Griffin, The Oxford History of the Classical World, Oxford University Press (1986), navodi primer jednog sumerskog teksta datog u obliku opomene koju otac upućuje svom zabludelom sinu. Kako se vidi i iz mitova koje obrađuje u Teogoniji, orijentalni uticaji svakako nisu bili strani Hesiodu.
  24. ↑ Griffin 1986, str. 95
  25. ↑ Nagy 1990, str. 36–82
  26. ↑ 26,0 26,1 Easterling & Kenney 2002, str. 104
  27. ↑ Pausanija, Opis Helade, IX, 31, 4.
  28. ↑ Đurić 1991, str. 143–144
  29. ↑ V. npr. Pausanija, Opis Helade, IX, 30, 3, gde autor kaže: "O vremenu života Hesioda i Homera nije mi bilo prijatno da pišem, iako sam ga najmarljivije izučavao, znajući za sklonost prema prepirci naročito onih koji se u moje vreme bave epskim pesništvom".
  30. ↑ Herodot, Istorija, II, 53, 2: "Mislim, naime, da su Hesiod i Homer bili od mene stariji najviše četiri stotine godina i nikako više; ovi su Helenima prvi stvorili priče o postanku bogova, dali im imena i objasnili božanske počasti i veštine i, najzad, opisali njihove likove".
  31. ↑ West 1966, str. 40–47
  32. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 105
  33. ↑ Hesiod, Teogonija, 499.
  34. ↑ Hesiod, Teogonija, 337–345.
  35. ↑ West 1966, str. 40–42
  36. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 654–662.
  37. ↑ 37,0 37,1 37,2 37,3 37,4 Sironić & Salopek 1977, str. 37
  38. ↑ West 1966, str. 43–45
  39. ↑ Cf. Pausanija, Opis Helade, IX, 31, 4.
  40. ↑ Hesiod, Teogonija, 22.
  41. ↑ 41,0 41,1 41,2 41,3 41,4 41,5 Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. Hesiod.
  42. ↑ Hesiod, Teogonija, 226 sqq.
  43. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 11‒23.
  44. ↑ Hesiod, Teogonija, 510‒616.
  45. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 47‒48.
  46. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 49‒105
  47. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 654 sqq.
  48. ↑ Hesiod, Teogonija, 22‒35.
  49. ↑ Hesiod, Teogonija, 33, cf. ὑμνεῦσαι: 11, 37, 51.
  50. ↑ Hesiod, Teogonija, 1‒115.
  51. ↑ Đurić 1991, str. 124‒125
  52. ↑ Hesiod, Teogonija, 116‒132.
  53. ↑ Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, s.v. χάσκω.
  54. ↑ Đurić 1991, str. 127
  55. ↑ Hesiod, Teogonija, 133‒336.
  56. ↑ Đurić 1991, str. 127‒128
  57. ↑ Hesiod, Teogonija, 453‒1018.
  58. ↑ 58,0 58,1 Đurić 1991, str. 128
  59. ↑ Hesiod, Teogonija, 1019–1022.
  60. ↑ 60,0 60,1 60,2 Easterling & Kenney 2002, str. 96
  61. ↑ Hesiod, Teogonija, 1013.
  62. ↑ Đurić 1991, str. 128–129
  63. ↑ Hesiod, Teogonija, 116.
  64. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 95
  65. ↑ 65,0 65,1 65,2 65,3 Sironić & Salopek 1977, str. 38
  66. ↑ 66,0 66,1 66,2 Easterling & Kenney 2002, str. 97
  67. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 1–10.
  68. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 38–39.
  69. ↑ 69,0 69,1 69,2 Đurić 1991, str. 132
  70. ↑ Đurić 1991, str. 137
  71. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 174–179 (preveo A. Bazala, pjesnički dotjerao N. Milićević, Heziod: Poslovi i dani, Matica hrvatska, Zagreb 1970.)
  72. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 98
  73. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 98–99
  74. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 383–617.
  75. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 618–694.
  76. ↑ 76,0 76,1 Easterling & Kenney 2002, str. 99
  77. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 695–705.
  78. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 706–723.
  79. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 370.
  80. ↑ Hesiod, Poslovi i dani, 765–828.
  81. ↑ 81,0 81,1 Easterling & Kenney 2002, str. 100
  82. ↑ Pausanija, Opis Helade, IX, 31, 4.
  83. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 100–101
  84. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 101
  85. ↑ Cingano 2009, str. 91‒130
  86. ↑ Most 2006, str. xi
  87. ↑ Easterling & Kenney 2002, str. 103
  88. ↑ Velike Eeje: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  89. ↑ Keikova svadba: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  90. ↑ Melampodija: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  91. ↑ Idski Daktili: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  92. ↑ Idski Daktili: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  93. ↑ Veliki poslovi: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  94. ↑ Kalimah, Epigrami, 29.
  95. ↑ Astronomija: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  96. ↑ Egimije: grčki izvornik i engleski prevod, ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  97. ↑ Nerazvrstani fragmenti u ed. Hugh Gerard Evelyn-White, Loeb Classical Library, 1924.
  98. ↑ Suda s.v. Ἡσίοδος (η 583) Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u.
  99. ↑ Vergilije, Georgike, II, 176.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Andrewes, Antony (1971). Greek Society. Pelican Books. 
  • Cingano, Ettore (2009). The Hesiodic Corpus. Montanari, Rengakos & Tsagalis. 
  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature. Cambridge. 
  • Griffin, Jasper (1986). "Greek Myth and Hesiod", u: The Oxford History of the Classical World, J. Boardman, J. Griffin, O. Murray (eds),. Oxford University Press. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. Oxford. 
  • Howatson, M.C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Second edition. Oxford & New York. 
  • Most, G.W. (2006), Hesiod: Theogony, Works and Days, Testimonia, Loeb Classical Library, no. 57, Cambridge, MA, ISBN 978-0-674-99622-9 .
  • Most, G.W. (2007), Hesiod: The Shield, Catalogue, Other Fragments, Loeb Classical Library, no. 503, Cambridge, MA, ISBN 978-0-674-99623-6 .
  • Nagy, Gregory (1990). Hesiod: Theogony. Cornell. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Smith, William (1873). A Dictionary of Greek and Roman biography and mythology. London. 
  • West, Martin L. (1966). Hesiod: Theogony. Oxford University Press. 

Vanjski linkovi

[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Hesiod&oldid=41819142