Faculty of Philology and Arts

У раду се бавимо анализом пет различитих инференцијалних процеса (тј. раздвозначавање, додељивање референције, засићење, слободно обогаћење конституената и формирање концепата ad hoc) које прагматички процесор читаоца упошљава у тумачењу ауторовог експлицитно саопштеног значења у писаној комуникацији. Полазимо из оквира когнитивно-прагматичке теорије релеванције и хипотезе о језичкој поддетерминацији исказа, према којој се разлика између значења речи, као јединица језичког система, и значења која се добијају у њиховој употреби премошћава инференцијално. У складу са тим, основни циљ је да покажемо како се инференцијална прагматика може адекватно применити на конкретном корпусу новинских наслова из српске дневне штампе. Анализом заснованом на дескриптивној методи и квалитативној обради података закључујемо да се функционисање сваког од горепоменутих процеса може уочити на великом броју примера и да неки наслови показују и деловање два различита процеса, што имплицира да инференцијални процеси у целости нису самосталне инстанце него међусобно повезани видови једне основне функције прагматичког процесора. Кључне речи: експлицитна комуникација, новински наслови, инференцијални процеси, основна пропозиција исказа, кодирано значење, саопштено значење 1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ У писаној комуникацији аутор и читалац су просторно и времен-ски удаљени, што намеће значајна питања за теорије језика у употреби. Прво од таквих јесте значење самих речи које читалац тумачи. Да ли се оно што је аутор заиста саопштио једном написаном реченицом може потпуно закључити на основу кодираног значења речи у тој реченици? Језичка креативност, која се огледа у новоствореним метафорама и неологизмима, најбоље показује да не може. У супротном, сви говор-ници српског језика би лако и на истоветан начин протумачили један новински наслов као што је Новоговор у времену постистине (Политика, 09.12.2016.). Међутим, и у комуникацији која се не одликује таквом из-разитом креативношћу постоји извесна разлика између значења речи као јединица језичког система (менталног вокабулара) и њихове упо-требе, упркос којој целокупни процес вербалног општења успева.

У средишту Пусте земље је контраст између стерилне и разорене садашњости и бо-гате прошлости, фрагмената које песник призива алузивним стиховима како би изгра-дио кохерентну основу за духовни живот модерног човека. Елиот гради поему на мит-ској окосници која јој и даје наслов, легенди о Светом Гралу, симболу човековог телесног, а пре свега духовног исцељења, као и култовима вегетације и ритуалима плодности који су за примитивног човека представљали хармонију за природу. Кључно питање које је покретачка сила поемe јесте: Да ли је уопште могуће духовно искупљење модерног чо-века? На последњим страницама Пусте земље ова могућност се манифестује, иако је ли-чности поеме не остварују. У петом певању, које носи назив Оно што рече гром, песник се позива на староиндијску легенду о значењу грома, у чијим се речима, " дај, саосећај, управљај " , назире пут духовног ослобођења човека од себичне жеље. Кроз поуке у овим речима песник покушава да сагледа историју цивилизације. Кључне речи: Елиот, Пуста земља, митска матрица, духовно искупљење, модерни човек У својим Есејима Христих (1994: 233) говори да је Пуста земља " своја соп-ствена пуста земља ". Он полази од чињенице да се дело које је требало у себи да садржи све литерарне и историјске алузије које Елиот помиње у својим На-поменама наизглед није могло изградити на једном свеобухватном принципу, тиме резултирајући у хаотичност. Међутим, Христићев суд поприма додатну димензију када се узме у обзир богата неорганизованост и плодоносна пустош Пусте земље. Управо су ти извори омогућили песнику да осмисли праву форму за свој материјал, да повеже модерну цивилизацију са уметношћу прошлих вре-мена и да симболистичким и асоцијативно-алузивним поступцима постигне из-ненађујућу компактност и језгровитост поеме. Од објављивања 1922. године, на Пусту земљу се првенствено гледало као на Елиотов манифест духовне, култур-не и друштвене стерилности, колапса модерне цивилизације и дубоке онтолош-ке несигурности након Првог светског рата. Међутим, иако је означена овим ра-том и изгубљеним генерацијама послератног доба, у сржи поеме је успостављање комплексног односа између савремене цивилизације и вредности прошлих кул-тура. Стога, песников осећај колапса цивилизације много је шири од менталних ужаса рата. Ову сложену симболичку поруку Елиот преноси користећи се принципима имажизма, чији је зачетник био управо песник коме Елиот посвећује пoему, Езра Паунд. Инсистирање имажистичког покрета на преношењу прецизне песничке слике, минимализму стихова, јукстапозицији слика и дикције, интертекстуал-ности, фрагментирању јединица песничке смислености, довођењу фрагмената у неочекиване међусобне односе и низању калеидоскопских текстова послужило 1 [email protected]

У раду се бавимо проблематиком централних пасива у енглеском у поређењу са њиховим преводним еквивалентима у српском језику на корпусу примера ексцерпираних из два прозна дела савремених писаца. На основу критеријума присуства/одсуства агенса, типа помоћног глагола и сложености глаголске групе, утврђујемо класификацију централних пасива и посматрамо њи-хове особености са синтаксичког и семантичко-преводилачког аспекта. У складу са тим, основни циљеви овог истраживања јесу да утврдимо учесталост појединачних (под)типова, као и да ли постоји систематичност у избору преводних еквивалената. Анализом заснованом на квантитативној и квалитативној методи за-кључујемо да су најчешће употребљени кратки be пасиви у претериту и партиципски пасиви у преводу, као и да је систематичност у расподели еквивалената у тесној вези са (под)типом конструкције која се преноси из изворног у циљни језик. Резултати истраживања додатно потврђују да је пасивна дијатеза, и шире глаголско стање, веома сложена категорија у језичком систему. Кључне речи: глаголско стање, пасивна дијатеза, централни пасив, преводни еквивалент, (под)тип, транслатологија

У раду се бавимо ограниченим лексичким колокацијама које као секундарни колокат садрже именице herd, flock и shoal у енглеском и крдо, стадо и јато у српском. На обимним електронским корпусима (British National Corpus, Korpus savremenog srpskog jezika) утврђујемо учесталост ових фразеолошких јединица у зависности од положаја датих именица у њиховој структури. Основни циљеви истраживања јесу да упоређивањем колокационих опсега уочимо правилности и ограничења у лексичкој спојивости именица и утврдимо степен њихове еквиваленције у двама језицима. Анализом заснованом на квантитативној и квалитативној методи закључујемо да границе опсега првенствено зависе од сложеног односа семантичких компоненти у значењима примарних колоката, а на који утичу когнитивна искуства говорника о категоријама прототипичних животиња које се крећу у скупинама. Због тога су ове јединице устаљене, али не и окамењене, и једино се могу сагледати тенденције у рестрикцијама селекције. Резултати истраживања додатно потврђују чињеницу да су колокације веома сложена категорија у „фразикону” једнога језика.
Кључне речи: колокација, колокат, колокациони опсег, лексичка спојивост, еквиваленција, корпусна анализа, „фразикон”.

У раду се бавимо лексичким колокацијама које као секундарни колокат садрже семанти-чки истрошене глаголе make, set и take и придеве good, real и standard и њиховом обрадом у енглеским једнојезичним и двојезичним речницима. Основни циљеви истраживања јесу да утврдимо који је критеријум примењен при навођењу датих колокација под појединачним одредницама и какав је њихов статус у односу на слободне комбинације речи и друге устаљене лексичке спојеве. Контрастивна анализа показује да њихова лексикографска обрада првенствено зависи од типа и сврхе речника, као и комбинаторног потенцијала лексема колоката. Уочавају се сличности и разлике у примењеним приступима, а неретко и методолошке недоследности у презентацији колокација у речничком чланку. Закључујемо да се колокацијска проблематика, као једно од основних питања у преводној (мета)лексикографији, додатно усложњава када у обзир узмемо семантичку деплецију појединих лексема, те се у обради оваквих вишечланих јединица мора спровести један примарни критеријум како би се ускладити принципи економичности и исцрпности. Штавише, истраживање пружа увид у природу колокација са истрошеним конституентима и даје основу за њихову разраду у комбинаторном енглеско-српском речнику.

У раду се бавимо контрастивном анализом онлајн похвала издавача (енг. a publisher's blurb) на српском и енглеском језику, с циљем да испитамо сличности и разлике у рето-ричкој структури и језичким конвенцијама прототипичне онлајн похвале као хибрид-ног промотивног жанра. Квантитативном и квалитативном анализом утврђено је да, иако имају исту комуникативну сврху (информисање и убеђивање), похвале испољавају међујезичке варијације у броју, учесталости употребе и распореду појединачних обаве-зних и опционих елемената схематске организације текста, као и устаљеним језичко-гра-матичким ресурсима. Закључујемо да је у прототипичној српској похвали фокус првен-ствено на успостављању (ин)директне комуникације са потенцијалним читаоцем, док је у енглеској похвали фокус на формалним критеријумима вредновања самог дела. Дате варијације нису високо маркиране, али ипак указују на различите стратегије које пи-сци похвала као чланови одређене дискурсне заједнице у двама језицима користе зарад остваривања комуникативне сврхе. Како су ови текстови културни артефакти, резултати истраживања могу послужити и као показатељ општеприхваћених дискурсних норми у српској и англоамеричкој култури, те похвале треба посматрати из мултидимензионалне перспективе савремене (контрастивне) реторике.
Кључне речи: контрастивна реторика, анализа жанра, похвала издавача, реторичка структура, језичке конвенције

У раду се бавимо анализом глагола са префиксом про- у српском и њихових преводних еквивалената у енглеском језику. Основни циљеви контрастивног истраживања јесу да испитамо утицај префиксације на промене у глаголском виду (аспекту) и типу глаголске ситуације (акционсарту) и установимо преводне еквиваленте у зависности од значења изведених глагола, као и граматичког и лексичког маркирања ових категорија. Анализа заснована на квантитативној и квалитативној методи потврђује да се префиксацијом маркира перфективни вид и тип глаголске ситуације мења из активности у остварења или достигнућа, а да се накнадном суфиксацијом додаје обележје секундарне имперфективности. Различите синтаксичке конструкције, фразни глаголи и глаголске лексеме користе се као еквиваленти при превођењу реченичних контекстуализација ових глагола. Посебно се издвајају они који су полисемични и који граде конструкције директивног кретања са појединим предлошко-падежним комплементима у српском. Испитује се веза између секундарне имперфективности, теличних партикула и историјског презента у превођењу. Резултати истраживања додатно потврђују да постоји комплексна мрежа односа између аспекта и акционсарта у двама језичким системима.
Кључне речи: префиксација, глаголски вид, акционсарт, српски, енглески, транслатологија

У раду се бавимо контрастивном анализом онлајн похвала издавача (енгл. a blurb) на енглеском и српском језику, с циљем да испитамо сличности и разлике у употреби лексичких средстава позитивне евалуације у овим текстови-ма. Као истовремено конвенционализовани и динамични тип промотивних жа-нрова, похвале карактерише двострука комуникативна сврха-референцијална и конативна-која се реализује релативно устаљеном реторичком структуром и ко(н)текстуално условљеним избором језичких ресурса. На основу квантита-тивне и квалитативне анализе утврђујемо да су лексичка средства основа фор-мулаичног промотивног језика који се рециклира у реализацијама овог жанра. Евалуација се остварује преувеличавањем позитивних одлика књиге, што се пр-венствено исказује придевима и ређе именицама, глаголима и прилозима. Уоби-чајена је употреба сложених синтагми, спојева двају или више описних придева модификованих прилозима, експлицитних и имплицитних суперлатива, сино-нима и других средстава интензификације и експресивности. Међутим, похвале издавача испољавају и међујезичке варијације у учесталости датих елемената и фокусу позитивног описа. Док се у енглеским текстовима знатно већим бројем придева истиче вредност самог дела у погледу новости, читаности и награђива-ности, у српским текстовима фокус је на ауторовом стилу и приступу писању или тематици, као и утиску читаоца. Резултати истраживања додатно потврђују да је употреба евалуативне лексике у онлајн похвалама условљена низом чини-лаца: од ко-текста, књижевно-уметничког жанра дела, устаљених пракси изда-вачких кућа и циљне групе читалаца до ширег друштвено-културног контекста и реторичких норми у дискурсним заједницама на двама језицима.
Кључне речи: контрастивна анализа, жанр, похвала издавача, ко(н)текстуална условљеност, евалуација, лексичка средства

У раду се бавимо компоненцијалном анализом глагола смејања у енглеском и српском језику. Основни циљеви контрастивног истраживања јесу да се на основу минималног скупа семантичких компоненти установи дистинктивност лексема унутар датог лексичког поља и утврде српски формални кореспонденти или, уколико нема кореспондената, погодни преводни еквиваленти енглеских глагола. Како се семантичка структура може представити као формализована лексикографска дефиниција, компоненте значења ексцерпиране су из релевантних једнојезичних и двојезичних речника. Анализа показује да се једино за половину енглеских глагола може успоставити кореспонденција јер се компоненте чија је улога дистинктивна у једном језичком систему разликују од оних у другом, што даље узрокује усложњавање структура паралелних лексичких поља и стварање конвергенције, дивергенције и лексичких празнина. Због специфичних комбинација компоненти за преостале глаголе једино се може успоставити еквиваленција као приближна семантичка једнакост на основу језичког контекста. Штавише, резултати истраживања потврђују да је семантичка декомпозиција експланаторно адекватан метод испитивања значењске структуре лексичких јединица, чијом се применом добија јаснија слика о испреплетаној мрежи односа у једном лексичком пољу.
Кључне речи: компоненцијална анализа, глаголи смејања, формални кореспондент, преводни еквивалент, енглески, српски

У раду се бавимо анализом структурних и семантичких одлика неологизама који су мотивисани изласком Велике Британије из ЕУ и председничким изборима у САД (нпр. Брегзит, Трампоманија). Основни циљ истраживања јесте да утврдимо моделе морфофонолошке адаптације ових јединица у процесу убрзаног лексичког позајмљивања из енглеског језика у публицистичком функционалном стилу на српском језику. На основу квалитативне анализе закључујемо да се адаптација лексике настале у датом социолингвистичком контексту најчешће врши компромисном трансфонемизацијом и трансморфемизацијом. Резултати истраживања додатно пружају увид у процес хибридизације српског лексикона, првенствено на номинативном нивоу, њене последице по стабилизацију лексичке и ортографске норме, као и продуктивност комбинованих творбених модела у формирању новијих кованица. Ове инстант неологизме карактерише нестандардност, економичност и стилскоекспресивна маркираност, због чега су креативно средство исказивања субјективне оцене у језику новинарства. Иако није извесно да ће наћи потпору у стандардној језичкој пракси, њихов идеолошки потенцијал лежи управо у конструисању посебног новоговора у савременом новинарском дискурсу постистине.
Кључне речи: неологизам, морфофонолошка адаптација, лексичко позајмљивање, хибридизација лексикона, експресивност, новинарски дискурс

Thee paper presents a comparative analysis of the syntactic level of promotional language in fiction and academic book blurbs. The overall research objective was to identify salient syntactic features and investigate the similarities and differences in the realization of this text-internal aspect of thriller, romance, and linguistics blurbs in English. The analysis shows that their formulaic language exhibits genre-specific patterns and form-function correlations in its syntactic complexity. In order to provide a positive description of a book, blurb writers regularly employ structural parallelism, ellipsis, complex phrases with multiple modification, phrasal and clausal embedding, coordination, and other means of structural reduction. However, individual instantiations also display systematic variability in text-length values and frequency of salient features, with fiction blurbs mainly replicating the conciseness of spoken language and academic blurbs closely resembling formal written language. We conclude that the generic integrity of these texts involves a degree of controlled flexibility at the syntactic level depending on the book type/genre as the defining variable. Additionally, the research confirms that the study of linguistic profiles of genres is fundamentally important for the study of language use, both from a theoretical and applied perspective. The increasing ‘generification’ of contemporary language, and particularly English as the global lingua franca, requires the adoption of a multidimensional genre-based framework in investigating the complex linguistic realities of the 21st century.
Keywords: genre analysis, book blurb, promotional language, syntactic feature, contemporary English

У раду се бавимо анализом лексичко-граматичких средстава којима се изражава деонтичка модалност у предизборним порукама политичких странака које су учествовале на последњим парламентарним изборима у Србији. Основни циљ истраживања јесте да испитамо њихове структурно-синтаксичке и семантичке одлике, учесталост употребе, као и сличности и разлике у изражавању модалних ставова политичких актера у изборним контекстима. Корпус чине транскрипти кратких одговора представника листа на одређена питања у вези са њиховим програмом. Квантитативна и квалитативна анализа показује да је изражавање деонтичке модалности у предизборним порукама условљено карактером дате комуникативне ситуације. Учестала употреба модализатора којима се исказују градирана деонтичка значења неретко доводи до информативне редундантности, али је степен исказане нужности са становишта адресанта у складу са изразитом персуазивношћу политичког дискурса. Деонтички модализатори се не могу посматрати изоловано, већ у спрези са другим језичким ресурсима да би се утврдило како обликују илокутивни напон исказа. Истраживање доприноси бољем разумевању дисперзивне природе овог типа модалности у српском, као и систематичне употребе језика у представљању (не)пожељних верзија друштвено-политичке стварности у политичком дискурсу.
Кључне речи: предизборна порука, деонтичка модалност, персуазивност, политички дискурс, српски језик

The paper investigates the multidimensional interrelation between linguistic impoliteness and power in Serbian political debates. The main objective is to identify the specific face-aggravating strategies that political opponents employ in their interactional moves in order to exert power over one another. Additionally, we seek to account for the triggering, onset, sequencing, and resolution of these impolite exchanges. The case study is conducted on an hour-long four-person debate on Serbia's energy system stability, broadcasted on national television. The analysis shows that the interlocutors engage in verbal power struggles by purposefully utilizing and combining a limited set of primarily offensive strategies, with such frequency that that this confrontational behaviour obstructs the constructive debate. Individual interlocutors show preference for particular strategies which they realise by repeating the same or similar expressions and re-contextualizing the previous interlocutor's words, all aimed at positive self-presentation and, more often, negative otherdepiction. Repetition serves to enhance impoliteness. Furthermore, these moves and counter-moves form proper negativity cycles of reciprocal face-threatening acts, which illustrate the attack-defence dynamics and all-or-nothing nature of political debates. Overall, the research confirms that power is relational, dynamic, and contestable, as well as that impoliteness, as an intentional exercise of power, breeds impoliteness in social interaction.
Key words: impoliteness, power, strategy, negativity cycle, political debate, Serbian

Рад се бави анализом романа Ишмаел Данијела Квина тежећи да редефинише ан-тропоцентричан однос цивилизације према природи. У тај контекст постављени су ан-трополошки извори, а тиме превенствено есеји Маршала Салинса о економији друшта-ва ловаца-сакупљача, који пружају теоријски оквир роману Ишмаел. Преиспитивањем појмовних паралела примитивно/цивилизовано, палеолит/неолит, ловци-сакупљачи/ пољопривредници, и Квинове терминологије Оставитеља и Узиматеља, покрећу се пи-тања деструктивности односа (Западне) цивилизације према природи, који своје корене има у пољопривредној револуцији, за Квина генератором ове проблематике. Напослет-ку, закључује се да је питање преласка са ловачко-сакупљачког на пољопривредни начин живота представљало питање етике, што ће бити основ за разматрање ове филозофске дисциплине кроз призму антике и Хришћанства, у чијим се учењима огледају антропо-центрични ставови који имају за последицу подјармљивање и детериорацију човековог окружења. Кључне речи: ловци-сакупљачи, пољопривредна револуција, еколошка етика, при-митивно, антропологија У роману Ишмаел, Данијел Квин доводи у питање антропоцентричне и ет-ноцентричне цивилизацијске поставке о пољопривредној револуцији. Наиме, овај можда пресудни догађај у последњих десет хиљада година човекове исто-рије, условио је одређени цивилизацијски дискурс који, према роману Ишмаел, може имати катаклизмичне последице по савремену цивилизацију. Ако је веро-вати парадоксу Питера Фарба, константна пољопривредна продукција, доводи до раста популације, а раст популације до раста гладних 2 , што на крају проузро-кује екстинкцију читаве једне друштвене групе, о чему је још 30-их година писао и Олдус Хаксли, прво у роману Красни нови свет, потом у ревидирираном и до-пуњеном издању под насловом Brave New World Revisited (Хаксли 2005). Због тога се може показати релевантним да потенцијалну тачку гледишта позиционирамo изван цивилизације, у природу, како би смо доминантни дис-курс посматрали из угла Другог, у овом случају, природе угрожене деловањем човека. Квин онеобичава ситуацију у роману тиме што на позицију духовног учитеља поставља горилу по имену Ишмаел, а ученика – човека. На тај начин, профилишу се се два дискурса, оба специфично културно кодификована у свом односу на природу. Први, како Ишмаел назива – култура Оставитеља, и други, култура Узиматеља 3 , термине које ћемо у даљем тексту помињати у контексту опозиција примитивно/цивилизовано и ловци-сакупљачи/пољопривредници. Етимолошке импликације су, намеће се, " евидентне " , Оставитељи живе у складу са природом, одржавајући своју праксу " два или три милиона година.

The paper examines Daniel Quinn’s novel Ishmael with the intention to redefine anthropocentric
relationship between civilization and nature. Anthropologic sources will thus be contextualized – mainly
Marshall Sahlins’s essays on stone age economics – in order to provide a theoretical framework for the novel.
Questioning the notional parallels primitive/civilized, Paleolithic/Neolithic, hunters-gatherers/agriculturalists,
and Quinn’s concepts of Leavers and Takers, the paper will examine (Western) civilization’s destructive
relationship with nature, rooted in the agricultural revolution, which, according to Quinn presents the
main generator of the problem. The paper brings conclusions that the decision to abandon hunter-gatherer
lifestyle in favor of the agricultural was a question of ethics. This will provide a basis for the re-examination
of (environmental) ethics through the specter of antiquity and Christianity, teachings of which reflect
anthropocentric attitudes, and result in subjugation and deterioration of human environment.

Рад се бави питањем рата у ери савремених технологија у којима се рат води на више фронтова: реч, слика, призор, снимак, симулација, а у којима се бојно поље измешта нарушавајући све дотадашње конвенције. Дела Б. Вонгара и Џ. М. Куција приступају проблематици Вијетнамског рата са сличног становишта, технике, стила и дискурса, обраћајући посебну пажњу на медијске манипулације информацијама, значај пропаганде ратне фотографије, постмодернизовању рата у коме се сама природа претвара у оружје и крајњој
симулацији у којој је тешко докучити истину. Размотрићемо вијетнамско питање у контексту ратова који су се збили у деценијама касније, а који се збивају и данас, јер се питања успостављања империјализма демократије увек изнова постављају.

The paper deals with the phenomenon of war in the era of contemporary technologies where war is simultaneously waged on the following fronts: word, image, scene, snapshot and simulation, with displaced battlefield that breaches the conventions of the time. The works by B. Wongar
and J. M. Coetzee approach the problematic of Vietnam war employing similar standpoints, techniques, styles and discourse, drawing special attention to the media manipulating the information flow, to the importance of war photography propaganda and the act of postmodernizing war, the nature of which is transformed into weaponry and ultimate simulation in which it is hard to reach the truth. The Vietnam issue will be explored in the context of wars taking place in the centuries to come, yet also the ones still going on, since the issues of democratic imperialism are always raised anew.

Овај рад ће се бавити историјским, културолошким и антрополошким аспектима дела Б. Вонгара кроз романе Раки и Хајка, драме Село Баланг-Ан, Камен у мом џепу и Јабланови, али и аутобиграфије Дингово легло. Кроз ова дела провлачи се тема расизма, под чијом се идеологијом описује круг страдања превасходно Aбориџина, као и многих других неевропских народа различите боје коже. Закључићемо да je генератор расних теорија заснован на колонијализму, економском императиву стицања профита који производи псеудо-научне хипотезе, заслужне за насиље над милионима недужних на основу боје коже, али и бесплатне радне снаге. У складу с тим запажањима, увидећемо да националсоцијализам није био аберација европске хуманистичке мисли, већ њен производ, а битно је напоменути да је актуелни етноцид над абориџинским народом у Северној територији само рефлексија таквих идеологија.

This paper will examine the historical, cultural, and anthropological aspects of the works of B. Wongar, through the novels Raki and Manhunt, plays Balang-An Village, The stone in my pocket, and The Poplars, as well as the autobiography Dingoes Den. All these works have a common theme of racism, an ideology which encompasses the suffering and dying of Aboriginal people, as well as that of the other nations of
different skin colour. This paper will thus strive to conclude that colonialism was the generator of the prevailing racial theories – an economic imperative of the profit gain which produced numerous pseudo-scientific hypotheses, responsible for violence and oppression over millions of people. Based on racial prejudice it resulted in free labor and exploitable ore, be it gold or uranium. Thus, one cannot easily overlook
the fact that national socialism was not an aberration within the European humanist thought, but a result as such. The current ethnocide over Aboriginal people might help us understand that the apparitions of racist thought are not just a history textbook curiosity, but an ideology deeply rooted in the anti-constitutional acts against the Aborigines, which is where Wongar’s subversive poetics posit itself to record the
voice of the ever-marginalized.

У високотехнолошком друштву поимање тела и субјекта значајно се изменило. Научнофантастични роман Сањају ли андроиди електричне овце? поставља питања онтологије човека чије су границе уздрмане појавом андроида који теже да прогласе своју независност, слободу и бране свој идентитет. Показаће се да се субјект децентрира, опозиције урушавају, а да дискурзивне разлике подвајају стварност унутар језика. Због тога ће се анализирати однос човека и андроида, трагање за идентитетом, стварност као илузија, као и симболике животињског тела и њиховог значаја за конституисање идентитета.....................In a high-tech society the understanding of the body and the subject has been changed significantly.
Science fiction novel Do Androids Dream of Electric Sheep? raises ontological questions of the human,
whose borders have been disturbed by the rise of androids and electric machines which strive to claim
their independence, freedom, and identity from the human being. The novel will demonstrate decentring
of the human subject, collapsing of binary oppositions, and discerning the differences of reality within
the framework of language. Thus, the relationship between the human and the machine, the human and
the animal, the mind and the body will be examined, as well as the symbolism of the animal body and its
significance for the interpretation of the allegories of futurist dystopian society in the novel.