Пређи на садржај

sin

sin

Српски

Падеж Једнина Множина
Номинатив sin sinovi
Генитив sina sinova
Датив sinu sinovima
Акузатив sina sinove
Вокатив sine sinovi
Инструментал sinom sinovima
Локатив sinu sinovima


Именица

sin, м

Облици:

[1.1.] molitvi, sin [1]

Слогови: sin,  мн. si-no-vi


Значења:

[1.] Osoba muškog pola u odnosu na svoje roditelje. [1]
[1.1] U sanskrtu nailazimo na imenicu muškog roda सूनु [2] (čita se) sunu , jedno od značenja je istovetno kao i u srpskom jeziku.
[2.] Sin koji liči na majku. Вршац[1]
[3.] Osoba muškog ili ženskog roda kojoj se prijateljski i intimno obraća starija osoba. [1]
[4.] Sin božji. [1]

Порекло:

[1.1.] iz praslavenskog:

Синоними:

[1.1.]


Примери:

[1.1.] Ȅ, kad mi nàrāsto sȋn i kad je bȉo već mòmak, prodámo svȕ lȍšu [zemlju] i kȗpimo dòbru. Дероње [1]
[1.2.] Òstala je sa trȍje sinóva. [3] [4] [5] [6] [7] [8] Томашевац, Бачинци, Шимановци, Сремска Митровица, Мартонош, Госпођинци, Бегеч, Нови Сад, Ново Милошево, Башаид, Кумане, Меленци, Арадац, Зрењанин, Велики Гај, Сефкерин, Вршац, Избиште, Врачев Гај, Батања, Деска [1]
[1.3.] Ȍnda mi [j]e ȕmrla žèna pa je dòšo sȋn kod mène i snȃ, pa sȁd žívim kòd njī. Нови Бечеј [1]
[1.4.] Pȍsle gȍdin dána sȋnovog venčánja, ròdio se sȋn mu. Нови Сад [1]
[3.1.] Nȉkad jȁ njoj nísam kázla: štȍ se, sȋne, ne ùdaš? Štȁ jȁ mȃrim. Бачко Петрово Село, Вршац [1]
[4.1.] Ȍndak bȃca óraje i prèkrsti òca, sȋna, dùha — ámin. Томашевац [1]

Изрази:

[1.5.] kàki òtac tàki ˜, kàkva mȁti tàka ćȋ ("muško dete ima osobine oca a žensko majke"). Вршац [1]
[1.6.] Kákav ótac, tákav ˜ Вршац [1]
[1.7.] Dok se otac rodi sin po kući hodi ("kada se u peći pre hleba peku pogačice"). Ново Милошево [1]
[1.8.] od óca na sȋna ("s generacije na generaciju"). Вршац [1]
[2.1.] ˜ ga mȁterin ("blaga psovka"). Ново Милошево [1]

Асоцијације:

[1.1.]

Изведене речи:

[1.1.] sinov [1]
[1.1.] sinovlji [1]



Преводи

  • Курдски курманџи:

Референце

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. Sanskrt: [[1]]
  3. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 15.
  4. Софија Ракић-Милорадовић, Извештај о дијалектолошком истр. живању говора Батање. — ЕСМ, 3, 2001, 43—51, стр. 46.
  5. Иван Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине. Београд (САНУ, Посебна издања, књига СLХХV, Одељење литературе и језика, књига 21), 1968, 248 стр, стр. 30, 31, 165.
  6. Софија Ракић-Милорадовић, О говору Деске. — ЕСМ, 3, 2001, 52—67, стр. 53, 59.
  7. Невенка Секулић, Збирка дијалекатских текстова из Војводине. — СДЗб, ХХVII, 1981, 107—306, стр. 124, 126, 131, 133, 150.
  8. Мирослав Николић, Неке особине српског говора у Чипу код Будимпеште. — ЈФ, Х£IХ, књ. ХII, 1993, 137—153, стр. 142, 146.