Пређи на садржај

Хотел Алгонквин

С Википедије, слободне енциклопедије
Хотел Алгонквин
Хотел Алгонквин ноћу у Менхетну, Њујорк
Хотел Алгонквин ноћу у Менхетну, Њујорк
Хотел Алгонквин ноћу у Менхетну, Њујорк
Информације
Локација Менхетн, Њујорк, Њујорк, САД
Координате 40° 45′ 21″ N 73° 58′ 56.4″ W / 40.75583° С; 73.982333° З / 40.75583; -73.982333
Статус Историјска знаменитост Њујорка
Отварање 1902.
Компаније
Архитекта Голдвин Старет
Власник Френк Кејс
Референце: Званични веб-сајт

Хотел Алгонквин (енгл. Algonquin Hotel) амерички је историјски хотел који се налази на адреси Запад бр. 59, у 44. улици у средњем делу Менхетна у Њујорку. Хотел је проглашен историјском знаменитошћу Њујорка.

Хотел има 181 собу, отворен је 1902. године, а дизајнирао га је архитекта Голдвин Старет. Првобитно је замишљен као апартмански хотел, али је убрзо преуређен у традиционални смештај. Његов први власник-менаџер Франк Кејс купио је хотел 1927. и успоставио је многе хотелске традиције. Имао је углед домаћина за бројних књижевне и позоришне угледне личности, попут чланова Алгонквинског округлог стола (енгл. Algonquin Round Table).[а]

Историја

[уреди | уреди извор]

Хотел Алгонквин првобитно је замишљен као апартмански хотел, а власник је намеравао да изнајми собе и апартмане уз дугогодишњи закуп.[1] Када је продато неколико закупа, власник је одлучио да га претвори у хотел који ће првобитно назвати „Пјуритан”. Франк Кејс, након што је открио да су племена Алгонкини били први становници тог подручја, наговорио је власника да га крсти именом „Алгонквин”.[2][3]

Kejс је преузео закуп хотела 1907. године,[4] a 1927. купио је имање на којем је била зграда за милион америчких долара.[5] Kejс је остао власник и управник хотела до своје смрти у јуну 1946. У октобру те године, Алгонквин је купио Бен Бодне из Чарлстона у Јужној Каролини за нешто више од милион америчких долара.[6] Бодне је предузео опсежне напоре за обнову и реновирање хотела.[7] Бодне је 1987. хотел продао групи јапанских инвеститора, а након тога Алгонквин је неколико пута мењао власника, пре него што је 2002. године завршио у власништву Miller Global Properties-а. После двогодишњег реновирања које је коштало 3 милиона америчких долара,[8] хотел је поново продат 2005. године компанији HEI Hospitality.[9] HEI Hospitality га је повезао с Marriott International-ом, где је део бренда Marriott’s Autograph Collection.[10][11]

Алгонквински округли сто

[уреди | уреди извор]

У јуну 1919. хотел је постао место свакодневних састанака Алгонквинског круглог стола, групе новинара, аутора, публициста и глумаца који су се окупили да размене досетке (духовите опаске) током ручка у главној трпезарији.[12] Група се састајала готово свакодневно током десет година. Неки од главних чланова „Зачараног круга” били су: Френклин П. Адамс, Роберт Бенчли, Хејвуд Брун, Марк Конели, Џејн Грант, Рут Хејл, Џорџ С. Кофман, Харпо Маркс, Нејса Макмaјн, Дороти Паркер, Харолд Рос, Роберт Е. Шервуд и Александер Вулкот.

На крају Првог светског рата, писци часописа Vanity Fair и сталне муштерије хотела Дороти Паркер, Роберт Бенчли и Роберт Е. Шервуд почели су да се састају на ручку у Алгонквину. То је постало свакодневни догађај и подстакао је свакодневну размену идеја и мишљења које су делиле високо цењене књижевне личности. Цорџ С. Кофман, Хејвуд Брун и Една Фербер такође су били део збора. Они су утицали су на писце попут Френсиса Скота Фицџералда и Ернеста Хемингвеја. Основали су часопис The New Yorker. Сви гости хотела до данас добијају бесплатне примерке часописа.

Франк Кејс, власник хотела, обезбедио је дневни ручак за талентовану групу младих писаца, а добили су и властити сто и конобара. Една Фербер, Френклин П. Адамс, Џорџ С. Кофман, Хејвуд Брун и Марк Конели на крају су се придружили Алгонквинском округлом столу.

Посетиоци често захтевају да вечерају за правим „округлим столом” за којим су се чланови Алгонквинског округлог стола састајали деценијама.

Национални књижевни оријентир

[уреди | уреди извор]
Плакета фондације за очување знаменитости Њујорка у Хотелу Алгонквин у Менхетну

Алгонквински округли сто, као и велики број других књижевних и позоришних великана који су одседали у хотелу, помогао је да хотел 1987. добије статус историјске знаменитости Њујорка.[13] Пријатељи библиотека САД су 1996. године хотел прогласили националним књижевним оријентиром. Бронзана плоча организације причвршћена је на прочељу хотела.[14]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Округли сто Алгонкин била је група њујоршких писаца, критичара, глумаца и умних људи. Чланови „Зачараног круга“, како су себе назвали, састајали су се сваког дана у хотелу Алгонкин од 1919. до отприлике 1929. На тим ручковима бавили су се мудровањем, игром речи и досеткама. које су путем новинских чланака дистрибуирани широм земље

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Case, Frank (1938). Tales of a Wayward Inn. New York: Garden City Publishing Co. стр. 39. 
  2. ^ Case, стр. 26–27
  3. ^ Herrmann, Dorothy (1982). With Malice Toward All: The Quips, Lives and Loves of Some Celebrated 20th-Century American Wits. New York: G. P. Putnam's Sons. стр. 19. ISBN 0-399-12710-0. 
  4. ^ Case, стр. 37
  5. ^ Case 189
  6. ^ „Sale of a Wayward Inn”. TIME magazine. 21. 10. 1946. Архивирано из оригинала 21. 07. 2013. г. Приступљено 3. 9. 2007. 
  7. ^ Dana, Robert (16. 4. 1951). „Algonquin is Rich in Tradition”. Tips On Tables. Архивирано из оригинала 18. 8. 2007. г. Приступљено 3. 9. 2007. 
  8. ^ Bleyer, Jennifer (17. 10. 2004). „A Child of the Algonquin Looks for a New Generation of Wits”. The New York Times. Приступљено 16. 9. 2007. 
  9. ^ „The Historic Algonquin Hotel Sold By Cushman & Wakefield”. Cushman & Wakefield. 21. 9. 2005. Архивирано из оригинала 27. 11. 2008. г. Приступљено 17. 9. 2007. 
  10. ^ „NYC's landmark Algonquin becomes Marriott”. New York Post. 20. 9. 2010. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г. 
  11. ^ Algonquin Hotel checks in with Marriott International, September 19, 2010, Crain Communications, Inc
  12. ^ Fitzpatrick, Kevin C. „History of the Round Table”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 3. 9. 2007. 
  13. ^ Heller Anderson, Susan (20. 9. 1987). „City Makes It Official: Algonquin is Landmark”. New York Times. Приступљено 21. 10. 2007. 
  14. ^ Friends of Libraries USA. „1996 dedications”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 13. 9. 2007. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • James R. Gaines, Wit's End: Days and Nights of the Algonquin Round Table (New York: Harcourt, 1977).

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]