Самопоуздање
Самопоуздање укључује позитивно вредновање себе и веровање у сопствене способности, утиче на сва релеватна понашања (суздржаност, поверење у људе, асертивност и сл).[1] Често се вербализује до одређене мере (особа исказује да је добра у нечему) или као веровање у општу доброту и способност.[2] На самоупоуздање значајно утиче подстицање околине и утицај других. Код великог броја клијената социјалног рада изградња самопоуздања је заједнички задатак социјалног радника и клијента, посебно у високотрауматизованим случајевима.
Опште информације
[уреди | уреди извор]Самопоуздање се дефинише као осећај поверења у своје способности, квалитете и расуђивање. Истраживања сугеришу да је то важно за људско здравље и психичко благостање.[3][4]
Самопоуздање се може односити на општи осећај вере и поверења у сопствену способност да се контролише сопствени живот, и може бити специфичније у одређеној ситуацију. На пример, нека особа може имате високо самопоуздање у области стручности, али се осећате мање самоуверено у другим областима.[5]
Здрав ниво самопоуздања може помоћи да нека особа постане успешнија у свом личном и професионалном животу. (на пример, истраживања су показала да људи који имају више самопоуздања имају тенденцију да буду академски успешнији).[6]
Сапопоуздање може да игра важну улогу у мотивацији неке особе како би доследно следила своје циљеве и утицал на то како се представља другим људима.
Карактеристике самоуверених наспрам несигурних људи
[уреди | уреди извор]| Самоуверени људи | Несигурни људи |
|---|---|
|
|
Предности самопоуздања
[уреди | уреди извор]Самопоуздање може донети многе предности међу укућанима, на послу и у личним везама. Ево неколико позитивних ефеката самопоуздања:
- Бољи учинак
Уместо да губи време и енергију на размишљање да није довољно добра особа, требало би посветити сопствену енергију својим напорима (јер ће таква особа боље радити када се осећа самопоуздано).[7]
- Здрави односи
Самопоуздање не утиче само на то како се особа осећа у себи, већ јој помаже да боље разуме и воли друге. Такође јој даје снагу да оде ако не добије оно што заслужује.
- Отвореност за испробавање нових ствари
Када верује у себе, особа је спремнији да испроба нове ствари. Било да се пријави за унапређење или се упише за курс кувања. Некој особи је много лакше да се изложи овим утицајима када има поверења у себе и своје способности.
- Отпорност
Веровање у себе може побољшати личну отпорност или способност за опоравак од било каквих изазова или недаћа са којима се особа суочава у животу.
Како стећи самопоуздање
[уреди | уреди извор]Појединац може стећи самопуздање ако:[2]
- Постати свестан извора рушења самопоуздања
- Донесе одлуку да се промени
- Започне да воли и цени себе
- Наградити себе за сваки, па и најмањи успех
- Замени ограничавајућа уверења новим и позитивним
- Кад год је то могуће окружи се позитивним људима и не дозволи им да га безразложно критикују
Историја
[уреди | уреди извор]Концепт самопуздање потиче из 18. века, први пут изражен у делима шкотског просветитеља Дејвида Хјума. Хјум сматра да је важно ценити себе и добро мислити о себи јер то служи мотивационој функцији која омогућава људима да истраже свој пуни потенцијал.[8][9]
Идентификација самопуздања као посебног психолошког конструкта има своје порекло у раду филозофа и психолога Вилијама Џејмса. Џејмс је идентификовао више димензија сопства, са два нивоа хијерархије: процеси сазнања (који се називају „Ја-ја”) и резултирајуће знање о себи („Ја-ја”). Запажање о сопству и складиштење тих запажања од стране Ја-ја ствара три врсте знања, које заједно објашњавају Ја-ја, према Џејмсу. То су:
- материјално ја,
- друштвено ја
- духовно ја.
Друштвено ја најближе је самопуздању, обухватајући све карактеристике које други препознају. Материјално сопство се састоји од представа тела и имовине, а духовно ја од дескриптивних представа и процењивачких диспозиција у вези са сопством. Овај поглед на самопуздање као скуп ставова појединца према себи остаје и данас.[10]
Средином 1960-их, социјални психолог Морис Розенберг је дефинисао самопуздање као осећај самопоштовања и развио Розенбергову скалу самопоштовања, која је постала најчешће коришћена скала за мерење самопоштовања у друштвеним наукама.[11]
Почетком 20. века, бихевиористички покрет је избегавао интроспективно проучавање менталних процеса, емоција и осећања, заменивши интроспекцију објективним проучавањем кроз експерименте понашања посматраних у вези са окружењем. Бихевиоризам је посматрао људско биће као животињу која је подложна појачањима, и предложио је да се психологија учини експерименталном науком, сличном хемији или биологији. Сходно томе, клиничка испитивања самопуздања су занемарена, пошто су бихевиористи сматрали да је идеја мање подложна ригорозном мерењу.[12]
Средином 20. века, успон феноменологије и хуманистичке психологије довео је до поновног интересовања за самопуздање као третман за психолошке поремећаје као што су депресија, анксиозност и поремећаји личности. Психолози су почели да сматрају однос између психотерапије и личног задовољства људи са високим самопуздањем корисним за ову област. Ово је довело до увођења нових елемената у концепт самопуздања, укључујући разлоге због којих се људи осећају мање вредним и зашто људи постају обесхрабрени или неспособни да сами одговоре на изазове.[12]
Политиколог Френсис Фукујама је 1992. повезао самопуздање са оним што је Платон назвао тимосом — „духовним“ делом Платонове душе.[13]
Од 1997. године, основни приступ самоевалуације укључивао је самопуздање као једну од четири димензије које обухватају нечију фундаменталну процену себе – заједно са локусом контроле, неуротицизмом и самоефикасношћу.[14] Концепт основне самоевалуације од тада се показао као способност предвиђања задовољства послом и учинка на послу.[15] Самопуздање може бити од суштинског значаја за самовредновање.[15]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Hewitt, John P. (2009). Oxford Handbook of Positive Psychology. Oxford University Press. стр. 217—224. ISBN 978-0-19-518724-3.
- ^ а б Smith, E. R.; Mackie, D. M. (2007). Social Psychology (Third изд.). Hove: Psychology Press. ISBN 978-1-84169-408-5.
- ^ Perry, Patricia (2011). „Concept Analysis: Confidence/Self-confidence”. Nursing Forum. 46 (4): 218—230. PMID 22029765. doi:10.1111/j.1744-6198.2011.00230.x.
- ^ „Simple Ways to Improve Your Psychological Well-Being”. Verywell Mind (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-05.
- ^ José-Vicente Bonet. (1997). Sé amigo de ti mismo: manual de autoestima. ISBN 978-84-293-1133-4.. Ed. Sal Terrae. Maliaño (Cantabria, España).
- ^ Stankov, Lazar; Morony, Suzanne; Lee, Yim Ping (2014). „Confidence: The best non-cognitive predictor of academic achievement?”. Educational Psychology. 34: 9—28. S2CID 145340709. doi:10.1080/01443410.2013.814194.
- ^ Hyseni Duraku, Zamira; Hoxha, Linda (2018). „Self-esteem, study skills, self-concept, social support, psychological distress, and coping mechanism effects on test anxiety and academic performance”. Health Psychology Open. 5 (2). PMC 6136113
. PMID 30225094. doi:10.1177/2055102918799963.
- ^ Hume, David (1777) [1751]. "Of Self-Love". An Enquiry concerning the Principles of Morals. Retrieved 2019-12-15.
- ^ Morris, William Edward; Brown, Charlotte R. (2019), "David Hume", in Zalta, Edward N. (ed.), The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2019 ed.), Metaphysics Research Lab, Stanford University,
- ^ James, William (1892). Psychology: The briefer course (9th изд.). New York: Henry Holt. стр. 240—241.
- ^ Baumeister, Roy F.; Smart, Laura; Boden, Joseph M. (1996). „Relation of threatened egotism to violence and aggression: The dark side of high self-esteem.”. Psychological Review. 103 (1): 5—33. ISSN 0033-295X. PMID 8650299. doi:10.1037/0033-295x.103.1.5.
- ^ а б Bonet, José-Vicente . Terrae, Sal., ур. (1997). „Prólogo”. Sé amigo de ti mismo: manual de autoestima (15th изд.). Cantabria, España: Maliaño. ISBN 978-8429311334.
- ^ Pierre, Andrew J.; Fukuyama, Francis (1992). „The End of History and the Last Man”. Foreign Affairs. 71 (2): 189. ISSN 0015-7120. JSTOR 20045133. doi:10.2307/20045133.
- ^ Judge, T. A.; Locke, E. A.; Durham, C. C. (1997). "The dispositional causes of job satisfaction: A core evaluations approach". Research in Organizational Behavior. 19: 151–188.
- ^ а б Judge, Timothy A.; Locke, Edwin A.; Durham, Cathy C.; Kluger, Avraham N. (1998). „Dispositional effects on job and life satisfaction: The role of core evaluations.”. Journal of Applied Psychology. 83 (1): 17—34. ISSN 0021-9010. PMID 9494439. doi:10.1037/0021-9010.83.1.17.
Литература
[уреди | уреди извор]- Smith, E. R.; Mackie, D. M. (2007). Social Psychology (Third изд.). Hove: Psychology Press. ISBN 978-1-84169-408-5.
- Hewitt, John P. (2009). Oxford Handbook of Positive Psychology. Oxford University Press. стр. 217—224. ISBN 978-0-19-518724-3.
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- Baumeister, Roy F. (2001). "Violent Pride: Do people turn violent because of self-hate or self-love?," in Scientific American, 284, No. 4, pages 96–101; April 2001.
- Branden, N (1969). The Psychology of Self-Esteem. New York: Bantam..
- Branden, N. (2001). The psychology of self-esteem: a revolutionary approach to self-understanding that launched a new era in modern psychology. San Francisco: Jossey-Bass. ISBN 0-7879-4526-9.
- Burke, C (2008). , Self-esteem: Why?; Why not? Проверите вредност параметра
|url=(помоћ).. N.Y. 2008 - Crocker, J.; Park L. E. (2004). „The costly pursuit of self-esteem”. Psychological Bulletin. 130 (3): 392—414. PMID 15122925. doi:10.1037/0033-2909.130.3.392.
- Franklin, Richard L. (1994). Overcoming The Myth of Self-Worth: Reason and Fallacy in What You Say to Yourself. Focus Press. ISBN 0-9639387-0-3.
- Hill, S.E. & Buss, D.M. (2006). „The Evolution of Self-Esteem.”. Ур.: Michael Kernis,. Self Esteem: Issues and Answers: A Sourcebook of Current Perspectives. New York: Psychology Press. стр. 328—333.. Full text Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2015)
- Lerner, Barbara (1985). "Self-Esteem and Excellence: The Choice and the Paradox," American Educator, Winter 1985.
- Mecca, Andrew M.; et al. (1989). The Social Importance of Self-esteem. University of California Press.. (ed; other editors included Neil J. Smelser and John Vasconcellos)
- Mruk, C (2006). Self-Esteem research, theory, and practice: Toward a positive psychology of self-esteem (3rd изд.). New York: Springer.
- Rodewalt, F.; Tragakis M. W. (2003). „Self-esteem and self-regulation: Toward optimal studies of self-esteem”. Psychological Inquiry. 14 (1): 66—70. doi:10.1207/s15327965pli1401_02.
- Ruggiero, Vincent R. (2000). "Bad Attitude: Confronting the Views That Hinder Student's Learning" American Educator.
- Sedikides, C., & Gregg. A. P. (2003). "Portraits of the self." In M. A. Hogg & J. Cooper (Eds.), Sage handbook of social psychology (pp. 110–138). London: Sage Publications.
- Twenge, Jean M. (2007). Generation Me: Why Today's Young Americans Are More Confident, Assertive, Entitled — and More Miserable Than Ever Before. Free Press. ISBN 978-0-7432-7698-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Counselling to enhance selfsesteem Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2006)
- More Selfesteem
- Kako povećati samopouzdanje Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2007)
