Милица Хребељановић

Милица Хребељановић
Кнегиња Милица, фреска из манастира Љубостиња, 1402—1405. године
Лични подаци
Датум рођења	око 1335.
Место рођења	Краљевина Србија
Датум смрти	11. новембар 1405.(1405-11-11) (70 год.)
Место смрти	Манастир Љубостиња, Српска деспотовина
Породица
Супружник	Лазар Хребељановић
Потомство	Јелена Лазаревић Балшић Косача, Оливера Лазаревић, Мара Лазаревић Бранковић, Теодора Лазаревић, Вук Лазаревић, Драгана Лазаревић Шишман, Стефан Лазаревић
Родитељи	Вратко Немањић
Династија	Немањићи, Лазаревићи

Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335 — 11. новембар 1405), жена српског кнеза Лазара (самостални владар Србије од Лазареве смрти 1389. до 1393), била је српска племкиња и касније монахиња. Једна је од најзначајнијих личности и државника позног средњег века у Србији као и важан писац.

Биографија

Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, био је праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија (у монаштву Давида).

Владислав Тителбах, Царица Милица, данас у Народном музеју у Кикинди)

Рођена око 1335. године, Милица се око 1353. удала за Лазара Хребељановића, с којим је имала деветоро деце. Дворјанин цара Уроша, у почетку са скромном титулом ставиоца, Лазар напредује у хијерархији са слабљењем власти цара Уроша, посебно после Маричке битке 1371. Негде између 1363. и 1365. постаје кнез, а после сабора у Пећи 1375. и врховни владар и самодржац Србије. У то време и Крушевац постаје престоница Моравске Србије.

У тешким временима после погибије кнеза Лазара у Косовској бици 1389, Милица је управљала државом, будући да су јој синови још били деца. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере” и „Удовству мојему женик”. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

Историјске прилике (1389—1405)

Након што је кнез Лазар погинуо у Косовској бици 15. јуна 1389. године, кнегиња Милица је остала сама са малолетном децом, Стефаном, Вуком и Оливером. Вук Бранковић је након Косовске битке имао своје политичке планове, који су можда били део претходно успостављених односа са кнезом Лазаром. Кнегиња Милица је морала да се суочи са притисцима споља и унутар Моравске Србије. На државном сабору донета је одлука о ступању у вазални однос према Османлијама, а прекинута је претходна потчињеност према Краљевини Угарској. Такву одлуку подржао је српски патријарх Спиридон.

Већ у јесен 1389. године угарска војска коју је предводио краљ Жигмунд, упала је на територију Моравске Србије. Опседана су утврђења попут Борача и Честина.

Споменик кнегињи Милици у Трстенику

Султан Бајазит је послао своје посланике са захтевом да му се Миличина кћи Оливера пошаље за жену. Уз одобрење патријарха и сабора испуњен је Бајазитов захтев, а све у циљу да би било „спасено христоименито стадо од вукова који су га клали”. Године 1390. Оливеру је на путу ка Бајазиту отпратио брат Стефан. Тада се Стефан обавезао Бајазиту да ће он, брат му Вук или неко од српске властеле сваке године долазити код султана.

У пролеће 1395. године у бици на Ровинама учествовао је Лазарев старији син Стефан, као и син краља Вукашина краљ Марко и господин Константин Драгаш. Они су учествовали на страни Бајазита, као његови вазали. Краљ Марко и господин Константин Драгаш нису преживели ову битку. Уследила је битка код Никопоља, 25. септембра 1396. године у којој се посебно истакао млади кнез Стефан, кога је Бајазит I наградио проширењем области којом је господарила његова породица. У лето те године пружен је последњи отпор Вукових одреда Османлијама у области Полимља. Вук Бранковић, зет кнегиње Милице је ускоро одведен у турско заточеништво, где је највероватније и преминуо 6. октобра 1397. године на путу за Босну. Област Бранковића била је у потпуности препуштена на владање Лазаревићима.

С обзиром да је кнез Стефан стекао довољно политичког и војног искуства, одлучио је да започне тајне преговоре са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким. Османлије су покренуле напад на Босну почетком 1398. године. У том нападу је учествовао и кнез Стефан. Напад се завршио крахом и новоуздигнута српска властела је за то оптужила кнеза Стефана, као и за војне губитке и неуспех похода. Султан Бајазит I је поштедео живот кнезу Стефану, захваљујући дипломатској мисији његове мајке тада монахиње Јевгеније, и Јефимије, жене деспота Угљеше и Оливере, сестре кнеза Стефана која је тада била на султановом двору.

Бранковићи на челу са Миличином ћерком Маром су током 1401. и почетком 1402. године, повратили већину својих поседа уз велику новчану накнаду. У бици код Ангоре 1402. године учествовали су Стефан и Вук Лазаревић и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић.

Кнез Стефан је након битке код Ангоре добио од византијског цара — савладара, Јована VII Палеолога високо достојанство деспота. У повратку из Цариграда распламтело се непријатељство међу синовима кнеза Лазара и синова Вука Бранковића. Окршај међу њима одиграо се у бици код Трипоља у близини Грачанице на празник Ваведења Богородичиног, 21. новембра 1402. године. Победу су однели Лазаревићи, али и међу њима је убрзо дошло до сукоба. Вук Лазаревић је 1403. године напустио Моравску Србију и отишао на двор султана Сулејмана.

Уплашена мајка је морала да посредује, па је одмах похитала за сином Вуком, иако је закорачила у осму деценију свог живота. У овом моменту из ње је деловала и мајка и државник. Отишла је код Сулејмана у Сер. Монахиња Јевгенија је успела да смири напраситог Вука и да измири синове.

Крајем 1403. године, деспот Стефан је постао вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког. Деспот је након успостављања пријатељских односа са угарским краљем добио од краља Жигмунда на управу Мачву и Београд, који ће постати престоница Моравске Србије.

Монахиња Јевгенија је и након замонашења и даље била присутна у свету политике. Дочекала је да ожени деспота Стефана и умрла је у периоду државне стабилности, 11. новембра 1405. године.

Савладарство

Након погибије кнеза Лазара у боју на Косову 1389. године, наследио га је малолетни син Стефан који је тада имао око 12. година. Ни Стефан, а ни његов млађи брат Вук нису били способни да сами управљају државом, па је у таквим околностима њихова мајка, кнегиња Милица преузела власт уместо малолетних синова.

Споменик кнегињи Милици у Крушевцу

Временом се испоставило да је кнегиња Милица способан државник. Већ од првог тренутка када је формално дошао на власт, Стефан Лазаревић је стекао „савладара” који је владао неколико година уместо њега. Кнегиња Милица је упорно настојала да учврсти положај Лазаревића у земљи и иностранству. Кад год је било потребно, кнегиња Милица је стављала до знања да је Стефан Лазаревић легитимни владар и законити наследник свога оца, кнеза Лазара.

Државне саборе не сазивају по годинама старији обласни господари, већ то чини искључиво „млади Стефан кнез”. Иза свега тога су стајали кнегиња Милица и њени сарадници, јер је Стефан био млад и није имао никаквог искуства у сазивању сабора на ком се донела једна важна одлука (избор патријарха Данила 1390/91. године).

Војвода Обрад Драгослалић подигао је цркву „Ваведења у Ибру”, па је својевремено обећао да ће је са поседима поклонити Хиландару, што није учинио. С обзиром да је након Косовске битке Обрад Драгослалић „изневерио” Лазаревиће, они су му одузели баштенске поседе и претворили их у пронију. Монаси манастира Хиландара затражили су од наследника кнеза Лазара да им уступе цркву „Ваведења у Ибру” с поседима. Лазаревићи су им изашли у сусрет, а у улози дародавца више се не појављује Обрад Драгослалић, већ кнегиња Милица са синовима. Пре него што је решено ово питање, кнез Стефан се прво договорио са госпођом мајком кнегињом Милицом, а затим са патријархом Данилом, с митрополитима, игуманима и својом властелом, па је на крају донео одлуку о поклањању спорних поседа. Ову повељу кнез Стефан није издао самостално. Повељу су издала сва три наследника кнеза Лазара, али је јасно да је легитимни владар кнез Стефан који још не влада самостално.

Манастир Љубостиња, задужбина Милице

Пре 6. августа 1392. године, послато је у Дубровник писмо „од кнегиње Милице и од кнеза Стефана”. У писму је јасно стављено до знања ко влада у земљи, а ко је законити наследник кнеза Лазара. Дубровчани су били упознати са правим стањем ствари, па су се у каснијим писмима најпре обраћали кнегињи Милици (Јевгенији), а потом Стефану Лазаревићу. Када је Стефан Лазаревић постао пунолетан (1393. године), требало је да почне самостално да влада. Кнегиња Милица се замонашила и као монахиња требала је да препусти сву власт сину Стефану, али тако нешто се није догодило. Она је и даље била веома активна у вођењу државних послова и задржала је видан удео у власти. Дубровчани су најпре за Милицу у писмима писали да је „почтена” госпођа, затим, „всечастива”, „многопочтена”, „славна” и „славна и велможна госпођа”. У исто време, Дубровчани су изказивали подједнаке почасти монахињи Јевгенији и кнезу Стефану, и то првенствено због тога што је имала исти, ако не и већи удео у управљању државом од Стефана. Чак и у писмима које су Лазаревићи упућивали у Дубровник, на првом месту се помињала монахиња Јевгенија, затим кнез Стефан и на крају, Вук Лазаревић.

Кнегиња Милица је била способна жена. Они који су је знали, писали су о њој са дивљењем. У похвали коју је написао Данило (можда патријарх Данило III), написано је да је Милица била "благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, помирљива и сваким добрим обичајима испуњена " . Григорије Цамблак наводи да је Милица мудрошћу и оштроумљем превазилазила многе. Константин Филозоф је забележио да је лепотом жена, а саветима Одисеј. Такође је била и „достојна славе и велемудра мати која је превазилазила многе изабране мајке”.

Кнегиња Милица се сналазила и у политичким стварима. Двадесетак година после њене смрти, њена мудрост се и даље памтила. Монахиња Јевгенија је чак и после замонашења и даље била стуб. Иако монахиња, за Дубровчане она је била: „Госпођа кнегиња Милица”, „госпођа покојног кнеза Лазара”, „госпођа кнегиња Рашке”, „кнегиња Склавоније”, „госпођа новобрдска кнегиња”.

Дипломатска активност

Споменик кнегињи Милици у Јагодини

Дипломатички извори сведоче да је углед и моћ кнегиње Милице, тј. монахиње Јевгеније, временом, после 1395. године расла, поготово након 1398. године и њеног дипломатског успеха. Монахиња Јевгенија је у пролеће 1398. године отишла код Бајазита да би оправдала кнеза Стефана и његов поступак при гушењу завере властеле. Такође, морала је да оправда и оптужбе против кнеза Стефана, да је сарађивао са Угрима при турском походу на Босну.

Султану у Сер пошла је и монахиња Јефимија. Они који су знали монахињу Јевгенију, дивили су се њеним способностима и одлучности. Ту енергичну жену ипак је спопао велики страх пред састанак са Бајазитом. У мајчино срце унела се зебња због сина Стефана. Јефимија је бодрила речима: „Не страхуј, кад нам се само дала прилика да га видимо!” Оне су успеле да отклоне сумњу у Стефанову верност. Када се разговор завршио, Бајазит је питао Јевгенију и Јефимију шта би желеле да им учини. Затражиле су да им да мошти св. Петке Параскеве. Када је Бајазит чуо да су оне од њега тражиле само „сухе кости”, насмејао се и дао им је оно што су затражиле. Дубровчани су 23. маја знали да се Јевгенија вратила из посете султану и поводом тога су изразили своју радост. Ово указује на то да је разлог због ког је кнегиња Милица кренула султану била озбиљна.

"А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: „Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо”. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду. "

Монахиња Јевгенија је морала да посредује и у сукобу између Вука и Стефана. Она је ишла султану Сулејману у Сер. Када је бранила кнеза Стефана, она је била пред Бајазитом, а сада се нашла пред његовим сином. И овога пута је успела у својој мисији, измирила је синове.

„А (Вук) мало почекавши и нашавши згодно време, побеже к Сулејману. А свеизабрана мати њихова (Милица), ишла је за њим чак у пределе исмаиљћанске, а не стигавши га на згодном месту, није се могла вратити из исмаиљћанских страна. Зато пође и к Сулејману и измиривши га са благочастивим сином својим (Стефаном), врати се.”

Књижевни дар

Мозаик у храму Св. Саве на Врачару

У писању и издавању повеља кнегиња Милица је показала свој неоспоран стваралачки таленат. Пажњу књижевних историчара привукле су три повеље; Манастиру Високи Дечани и светогорским манастирима Велика Лавра и Свети Пантелејмон. Повељу упућену манастиру Светог Пантелејмона кнегиња Милица је потписала са синовима.

У друштво српских књижевница средњег века убрајају се монахиња Јефимија и Јелена Балшић, ћерка кнегиње Милице. Њима треба придодати и кнегињу Милицу. Јефимија је утицала на васпитање деце кнеза Лазара и кнегиње Милице, али је и сама кнегиња могла да негује њихов књижевни дар.

Опис кнегиње Милице у делу Константина Филозофа

Константин Филозоф је у свом Житију деспота Стефана Лазаревића, кнегињу Милицу описао речима;

„Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).”

Породично стабло

16. Вукан Немањић

8. Дмитар Немањић

4. Вратислав Немањић

2. Вратко Немањић

1. Милица Хребељановић

3.

Деца

Милица и Лазар су имали седморо деце, два сина и пет ћерки:

Миличина деца
Синови
Име	Живео	Титула
Добровој	(умро као мало дете)
Стефан	(1377—1427)	кнез (1389—1402) и деспот Србије (1402—1427)
Вук	(1379—1410)	кнез
Ћерке
Име	Живела	Брак(ови)
Мара	(1355—1426)	Вук Бранковић, око 1371. године
Јелена	(?—1443)	1.Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385—1403), око 1386. године 2.Сандаљ Хранић Косача (1392—1435), 1411. године
Драгана	(?—1395)	Јован (1371—1395) или његов син Александар (Искандер) Шишман, око 1386. године
Теодора (Јелена)	(?—пре 1405)	Никола II Горјански, око 1387. године
Оливера	(око 1378 — после 1443/1444)	Бајазит I (1389—1403), 1390. године

Наслеђе

Њен лик се појављује у филму Бој на Косову (1989). Опера „Лазарево обретеније”, у којој је се појављује лик Милице Хребељановић, изведена је 2024. у Великој дворани Коларчеве задужбине.

У народном предању кнез Лазар се често назива царем пошто је био највећи обласни господар и наследник цара Уроша. У складу са тим се и Милица често назива царица Милица.

Рубин Крушевац производи вино које носи име српске владарке.

По њој се зове ОШ „Кнегиња Милица“ Нови Београд.

Види још

• Награда Кнегиња Милица
• Споменик кнегињи Милици у Јагодини

Литература

• Шуица, Марко (2020). Милица - књегиња немирног доба. Еволута. стр. 174. ISBN 978-86-80912-40-0. 
• Алекса Ивић, Родословне таблице српских династија и властеле (треће допуњено издање), Нови Сад 1928. (Лазаревићи)
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад-Београд: Платонеум. ISBN 86-83639-01-0. 
• Кнегиња Милица — монахиња Јевгенија и њено доба, Трстеник 2014.
• Марко Шуица, Милица — кнегиња немирног доба, Београд 2019.
• Миодраг Ал. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.
• Милош Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Београд 2004.
• Константин Филозоф, Повест о словима, Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989.

Спољашње везе

• Кнегиња Милица — монахиња Јевгенија и њено доба (Трстеник, 2014)
• Српски јунаци средњег века: Лазар Хребељановић, 1. део, РТС Образовно — научни програм — Званични канал
• Српски јунаци средњег века: Лазар Хребељановић, 2. део, РТС Образовно — научни програм — Званични канал
• Јустин Поповић: Спомен свете матере наше Евгеније-Ефросиније, српске царице Милице („Житија светих” за јул)
• Мила Милосављевић: Највољенија српска царица („Православље”, бр. 959, 1. март 2007.)
• Лепе и умне понос рода свог („Српско наслеђе”)
• Кнегиња Милица: Удовству мојему женик
• Потомци кнеза Лазара и кнегиње Милице
• „Владарка и светитељка књегиња Милица”, Др Миладин Стефановић, Вечерње новости, фељтон, 22. март — 3. април 2009.
• Јади кнегиње Милице („Вечерње новости”, 2. фебруар 2011)
• Дипломатија монахиње Јевгеније („Вечерње новости”, 28. јун 2017)