Алутити
 Алутитски играч са Агнгвак'-ом | |
| Укупна популација | |
|---|---|
 Аљаска ~ 4.000[1] | |
| Језици | |
| Алутитски језик, енглески језик | |
| Религија | |
| Руска православна црква, традиционалне религије | |
| Сродне етничке групе | |
| Јуити, Средњоаљаски Јупици |
Алутити или Сугпијати (енгл. Alutiiq, Sugpiaq, Alutiit, Sugpiat; рус. Алутиик, Сугпиак, Алутиит, Сугпиат) су аутохтони народ Арктика, једна су од подгрупа Ескима Јупика. Руски трговци крзном су их грешком именовали Алеутима, не правећи разлику између њих и суседних Алеута.[2][3][4][5] Познати су и по свом старом имену „Сугпијак” (једнина) или у множини „Сугпијати” (енгл. Sugpiaq, IPA/ˈsʊɡpiˌæk/, множина енгл. Sugpiat; рус. Сугпиак, множина рус. Сугпиат). Такође се употребљава назив Пацифички Ескими или Пацифички Јупици. Они су један од аутохтоних народа јужне обале Аљаске. Њихов језик се зове алутитски језик или сугпијатски језик и један је од језика, који припада јупичкој грани ескимских језика.[6] Не смеју се мешати са Алеутима који живе западније на врху полуострва Аљаска и на Алеутским острвима.
Терминологија
[уреди | уреди извор]Данас су најчешће у употреби ови термини: Алутик (једнина) - Алутики (двојина) - Алутити (множина). Међутим, сви ови називи су изведени од имена Алеута, а први су их користили руски промишљеници који су дошли на Аљаску у потрази за крзном.[7]
Назив који Сугпијати користе за своје суседе Алеуте је Алутик, због тога део Сугпијата заговара коришћење назива којим се локални становници самоописују. На пример: Сугпиак (једнина), Сугпиаки (двојина) и Сугпиати (множина), са значењем „прави људи”, док су Сугстун, Сугцестун, Сугт'стун, Сугстестун термини који означавају језик.
Данас су у употреби сва три имена (Сугпијак, Алутик и Алеут) и користе се по личном нахођењу,[8] а поред ових етнонима, коришћени су и многи други.[9]
Историја
[уреди | уреди извор]Руска окупација је почела 1784. године и резултирала је масакром стотина Сугпијата на острвцу Рефјуџ Рок (енгл. Refuge Rock, алут. Аваук), близу обале острва Ситкалидак на коме се данас налази село Олд Харбор, тј. Нунијак на локалном језику.[10]
Период од 1784—1818 назива се најтамнијим добом алутитске историје, окончан је сменом руководства Руско-америчке компаније.[11]
Начин живота
[уреди | уреди извор]Алутити традиционално живе поред обала и зависе од лова на лососе, иверке и китове, мада они који живе мало унутар копна сакупљају бобице и лове копнене животиње. Пре контакта са руским трговцима, Алутити су живели у полуподземним кућама (циклуак).
У 21. веку, Алутити живе у обалским рибарским заједницама где раде у свим аспектима модерне економије. То их чини конкурентнијима и помаже да одрже своју стару културу. Године 2010, средња школа у Кодијаку је одговорила позитивно на предлог ђака да се у школи учи алутитски језик. Кодијачки дијалекат овог језика је тада говорило само 50 људи, пре свега старијих становника и био је пред изумирањем.[12]
Традиционална територија
[уреди | уреди извор]Традиционалне домовине два алутитска (сугпијатска) племена су Залив Принца Вилијама и полуострво Кенај на којима живе Чугачи Сугпијати и архипелаг Кодијак и полуострво Аљаска на којима живе Кодијаци Алутити. С` почетка 19. века постојало је око 60 алутитских села на кодијачком архипелагу са процењеном величином популације од око 13.000 људи. Данас има преко 4.000 Алутита на Аљасци.[13]
Познати Алутити
[уреди | уреди извор]- Алвин Ели Амасон, сликар и скулптор
- Свен Хакансон, извршни директор Музеја Алутита.[14]
- Лорен Леман, Поручник-гувернер Аљаске, 2002-2006
- Петер ди Алеут, Источноправославни светац, наводно са острва Кодијак.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ alutiiqmuseum.org: Народ Алутити/Сугпијаки Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2022), Музеј Алутита
- ^ Luehrmann 2008, стр. 3.
- ^ „Индијанци Аљаске”. ТраговимаАљаске Генеалогије. Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ „Процена утица активности на околину Аљаске” (PDF). Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ „Картирање домородачких језика Аљаске”. Феирбанкс Универзитет Аљаске. Архивирано из оригинала 11. 9. 2017. г. Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ Michael Krauss: "Alaska Native Languages in Russian America." In: Barbara S. Smith & Redmond J. Barnett, Russian America: The Forgotten Frontier, pp. 205–213. Washington State Historical Society, Tacoma, WA, 1990.
- ^ „Регулација мистерије: наука, колонијализам и политика народа Пацифика”. Бибилотека дигиталне конзервације. Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ "Гледање на обе стране" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2013), Природњачки музеј, Смитсонијан Институт
- ^ „"What is in a Name?: The Predicament of Ethnonyms in the Sugpiaq-Alutiiq Region of Alaska"”. Arctic Anthropology. Архивирано из оригинала 18. 05. 2020. г. Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ „Асимилација и идентитет Кодијачких Сугпијата” (PDF). Универзитет у Квебеку. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 07. 2018. г. Приступљено 10. 9. 2017.
- ^ Black, стр. 1992.
- ^ "Час алутитског језика у кодијачкој средњој школи" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2021), 12-17-2010
- ^ alutiiqmuseum.org: "Alutiiq / Suqpiaq Nation" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2022), Alutiiq Museum
- ^ „2007 Fellows Individual Pages - MacArthur Foundation”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2012. г. Приступљено 7. 9. 2018.
Литература
[уреди | уреди извор]- Braund, Stephen R. & Associates. Effects of the Exxon Valdez Oil Spill on Alutiiq Culture and People. Anchorage, Alaska: Stephen R. Braund & Associates, 1993.
- Crowell, Aron, Amy F. Steffian; Gordon L. Pullar (2001). Looking Both Ways; Heritage and Identity of the Alutiiq People. Fairbanks, Alaska: University of Alaska Press. ISBN 978-1-889963-30-3.
- Harvey, Lola (1991). Derevnia's Daughters, Saga of an Alaskan Village. ISBN 978-0-89745-135-2.. A story about the Old Village of Afognak up to and including the strongest earthquake ever recorded on the North American continent and the resulting tsunami of March 27, 1964.
- Lee, Molly. 2006. ""If It's Not a Tlingit Basket, Then What Is It?": Toward the Definition of an Alutiiq Twined Spruce Root Basket Type", Arctic Anthropology. 43, no. 2: 164.
- Luehrmann, Sonja (2008). Alutiiq Villages Under Russian and U.S. Rule. Fairbanks: University of Alaska Press. ISBN 978-1-60223-010-1.
- Mishler, Craig (1997). „Aurcaq: Interruption, Distraction, and Reversal in an Alutiiq Men's Dart Game”. The Journal of American Folklore. 110 (436): 189—202. JSTOR 541812. doi:10.2307/541812.
- Mishler, Craig. 2003. Black Ducks and Salmon Bellies: An Ethnography of Old Harbor and Ouzinkie, Alaska. Donning Company Publishers. Distributed by the Alutiiq Museum & Archaeological Repository, Kodiak, Alaska.
- Mishler, Craig, and Rachel Mason. 1996. "Alutiiq Vikings: Kinship and Fishing in Old Harbor, Alaska", Human Organization: Journal of the Society for Applied Anthropology (Vol.55, no. 3): 263-269.
- Mulcahy, Joanne B. (2001). Birth & Rebirth on an Alaskan Island; The Life of an Alutiiq Healer. Athens: University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2253-7.
- Partnow, Patricia H. (2001). Making History Alutiiq/Sugpiaq Life on the Alaska Peninsula. Fairbanks, Alaska: University of Alaska Press. ISBN 978-1-889963-38-9.
- Simeonoff, Helen J., and A. L. Pinart. Origins of the Sun and Moon Alutiiq Legend from Kodiak Island, Alaska, Collected by Alphonse Louis Pinart, March 20, 1872. Anchorage, Alaska (3212 West 30th Ave., Anchorage 99517-1660): H.J. Simeonoff, 1996.
- „The Afognak Alutiiq People: Our History and Culture” (PDF). Afognak Native Corporation. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 11. 2013. г. Приступљено 15. 11. 2014.
- „Afognak Village Timeline”. Afognak Native Corporation. Приступљено 15. 11. 2014.
- East Prince William Sound Landscape Assessment. „East Prince William Sound Landscape Assessment” (PDF).
- Fitzhugh, Ben (2003). The Evolution of Complex Hunter-Gatherers: archaeological evidence from the North Pacific. Kluwer Academic/Plenum Publishers. ISBN 9780306477539.
- United States Census Office (1893). „Report on Population and Resources of Alaska at the Eleventh Census: 1890”.
- Haakanson, Sven (2010). Written Voices Become History. Left Coast press. ISBN 9781598744972.
- Holton, Gary. „Mapping Alaska's Native languages”. Alaska Native Language Center. Архивирано из оригинала 6. 1. 2015. г. Приступљено 15. 11. 2014. „Names derived from a combination of Russian and Native words include: Alutiiq, from the Russian word Aleut; plus the Russian plural suffix -y; plus the Native singular suffix -q”
- Miller, Gwenn A. (2010). Kodiak Kreol: Communities of Empire in Early Russian America. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4642-9.
- „About the Alutiiq People”. Архивирано из оригинала 03. 01. 2013. г. Приступљено 10. 09. 2017.
- Resnick, Jacob. „Kodiak High School Adding Alutiiq Language Class”. Alaska Public Radio Network. Архивирано из оригинала 05. 05. 2021. г. Приступљено 10. 09. 2017.
- Richmond, Laurie Shannon (2011). Regulating a Mystery: Science, colonialism, and the politics of knowing in the Pacific halibut commons (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 1. 2013. г. Приступљено 10. 9. 2017.
- Lydia T. Black The Russian Conquest of Kodiak // Anthropological Papers of the University of Alaska. — 1992. — Т. 24, № 1—2.
