Dvorac Versailles
| Palata i park Versaja | |
|---|---|
 Svjetska baština – UNESCO | |
 | |
 Francuska (Evropa) | |
| Registriran: | 1979. (3. zasjedanje) |
| Vrsta: | Kulturno dobro |
| Mjerilo: | i, ii, vi |
| Ugroženost: | no |
| Referenca: | UNESCO |
Versajski dvorac (fr. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) je bila rezidencija francuskih kraljeva Louisa XIV, Louisa XV i Louisa XVI. Smeštena je na 11 hektara kod grada Versaja jugozapadno od Pariza, i okružena sa 815 hektara parkova. Ovaj dvorac-spomenik je čuven u svetu po svojoj lepoti, kao i po značajnim događajima koji su se tu odigrali. Kraljevi su sa svojim dvorjanima bili stanovnici dvorca od 1682. do 1789, sa izuzetkom nekoliko godina u periodu regentstva Filipa, vojvode Orlenskog (1715-1723). Versaj je postao simbol vrhunca francuske monarhije.
Dvorac Versaj je nastao kao lovački dvorac Louisa XIIII, koji su od 1661. značajno dogradili arhitektiLouisa XIV: Louis Le Vau, François d'Orbay, Jules Hardouin-Mansart i Robert de Cotte. Unutrašnju dekoraciju je dizajnirao Charles Le Brun, a parkove [[André Le Nôtre]. Tako je nastao po mnogima najlepši od svih dvoraca Evrope. Unutar zidina Versaja živelo je oko 6.000 ljudi, a dvorac ukrašavaju mnogobrojne fontane i predivno zelenilo. U dvorcu se nalazi i znameniti stoni astronomski sat.[1] Važna dvorana je Galerija ogledala u kojoj je 1919. godine potpisan Versajski ugovor i tako okončan Prvi svetski rat. Versaj prestaje biti kraljevska rezidencija 1789. godine nakon Francuske revolucije.
Površina dvorca je 67.121 m², od kojih je oko 50.000 otvoreno za javnost. U njemu se nalazi 700 soba, 2.512 prozora, 352 dimnjaka (u 18. veku 1252), 67 stepeništa i 483 ogledala. Tu su i oko 6000 umetničkih slika, 2.100 skulptura i 5.000 komada nameštaja i drugih umetničkih predmeta.[2]
Park dvorca Versaja prostire se na 815 hektara (8.000 pre revolucije), od čega su 93 hektara vrtovi. Park sadrži 200.000 stabala drveća i 50ak većih fontana[2]. On obuhvata više objekata i lokacija kao što su: Grand Trianon i Petit Trijanon, kraljičino selo, veliki i mali kanal, menažerija, oranžerija i Švajcarsko jezero.
Ime Versaj sa sobom nosi svoj nekadašnji koren − versare, što znači kopati, i odnosi se na malo selo i njegove njive koja su se ovde nalazile.[3] U selu Versaju nalazile su se ruševine starog zamka i mlin koji je Louis XIII koristio kao sklonište kada bi išao u lov. Godine 1623. kralj je na mestu mlina podigao malu lovačku kuću u kojoj je 1624. prvi put prenoćio.[4] Fransoa de Basompjer je opisao ovu kuću kao „ubogi zamak, kome ni siromašni plemić ne bi zavideo“[5] Kada je kralj ukrupnio svoj posed u Versaju, njegov arhitekta Filibert de Roj je između 1631. i 1634. proširio zdanje u trokrilni lovački dvorac. Stari zamak je kasnije uklonjen.
Dvorac je bio okružen opkopom, sagrađen od cigle i kamena peščara. Bio je ukrašen u stilu ranog francuskog baroka. Ova građevina se još uvek može identifikovati kao zgrada koja okružuje „Mermerno dvorište“, najmanje od tri reprezentativna dvorišta dvorca Versaj. Posle smrti kralja Louisa XIII, dvorac je nasledio njegov naslednik, Louis XIV. Mladi kralj je tu često odsedao posle preuzimanja vlasti 1661.
Odlučujući impuls za izgradnju novog dvorca u Versaju dao je ministar financija Nicolas Fouquet. On je sebi sagradio spektakularan Dvorac Vaux-Le-Vicomte, koji je ostavio trajan uticaj na dvorski barok u Francuskoj, ali i razljutio kralja. Louis XIV je naslutio da je Fouquet izgradio grandiozan dvorac novcem iz državne kase, pa ga je smjenio i bacio u zatvor. Dvorac Vaux, arhitekta Louis Le Vau, pejsažnog arhitekta André Le Nôtra i slikara Charles Le Bruna, demonstrirao je umetničku integraciju arhitekture i hortikulture koja je bila u skladu sa kraljevom namerom da sebi sagradi modernu rezidenciju. Louis je razgovarao sa Fouquetovim suradnicima i poverio im dogradnju malog dvorca svoga oca. Od 6. maja 1682, kralj je demonstrativno prebacio svoju vladu u ovaj dvorac.
Kralj se usprotivio savetu svojih arhitekata da izgrade sasvim nov dvorac, tako da je lovački dvorac tokom vremena adaptiran i uklapan u novo zdanje.[6] Prvo su popunjeni opkopi i građevina Luja XIII u obliku slova U (Corps de Logis) je u periodu od 1668. do 1671. dobila tzv. „kaput“. Građevina je umesto kasnije izgrađene Galerije ogledala imala veliku terasu nad baštenskom stranom galerije u prizemlju. U južnom krilu starog dvorca napravljena je kraljičina dvorana, a u severnom kraljeva. Od 1678. do 1684, Jules Hardouin-Mansart je nadgradio terasu i susedne salone Galerijom ogledala i stvorio salone rata i mira. Tako je zatvorena glavna fasada Corps des Logis. Originalno ravni svodovi prozora su prerađeni u lučne, koji odgovaraju obliku ogledala u galeriji.
Istovremeno sa proširenjem Corps de Logis, počeo je rad na izgradnji severnog i južnog krila dvorca. Oba krila se sastoje od dve duge paralelne zgrade, jedna na strani prema bašti, a druga prema gradu. Ovo su pravougaone, međusobno povezane zgrade sa nekoliko dvorišta. Izgradnja južnog krila je trajala do 1684, dok je kasnije započeto severno građeno do 1689. Radovi na gradskoj strani severnog krila nisu okončani zbog troškova Rata za palatinsko nasleđe i dovršeni su u 19. veku. Da bi se izgradilo severno krilo, srušena je pećina Tetis, statuama ukrašena kuća sa statuama i fontanama iz 1664. Statue su prenete u park dvorca Petit Trianon. Na mestu pećine Tetis nalazi se dvorska kapela podignuta 1710, do koje se može doći iz severnog krila.
Posle preseljenja dvorjana u Versaj 1682, radilo je 22.000 ljudi na izgradnji novog dvorca[7], a po podacima savremenika broj radnika je 1685. dostigao 36.000.[8] Krajem 18. veka završena je izgranja Versaja u njegovim današnjim dimenzijama. Fasada orijentisana prema vrtovima je duga 670 metara.
Građevine su grupisane oko niza dvorišta u centru, zajedno čine veliki deo grada, i orijentisane su tako da vode ka srcu dvorca. Veliko „Ministarsko dvorište“ se nadovezuje na „Kraljevsko dvorište“ i na kraju na manje „Mermerno dvorište“ ispred prvobitnog lovačkog dvorca. Glavna zgrada starog dvorca je služila kao rezidencija kralja i njegove porodice, dok su prostrana krila i ostale zgrade služile za dvorjane.
Baštenska fasada dvorca je dekorisana u stilu francuskog klasicističkog baroka. U arhitekturi dominiraju horizontale, i samo stubovi i ukrasne skulpture razbijaju strogost fasade od peščara. Završna balustrada na drugom spratu je ukrašena kamenim vazama i predstavama trofeja. Fasada okrenuta prema gradu je rađena u starijem prilagođenom stilu mermernog dvorišta. Izgrađena je od cigle sa istaknutim elementima od peščara. Sen Simon je opisao kontrast arhitektonskih stilova Versaja kao „divan i ružan, pa zašiven“.[9]
U vreme Luja XV stvorena je nova dekoracija gradske strane dvorca u stilu klasicizma. Stare fasade je trebalo ukrasiti obrađenim kamenom tako da podsećaju na fasade prema vrtu. Planirana je i kupola iznad glavne zgrade.[10] Iz finansijskih razloga, od 1771. renoviran je samo propali deo fasade koji se od tada zove „Gabrijelovo krilo“. Paviljon nasuprot njemu, takozvano „Dufurovo krilo“, prilagođeno je u 19. veku zbog simetrije (radovi su trajali pola veka). Danas su na fasadama vidljivi mnogi arhitektonski stilovi. Postojali su oko 1780. planovi da se celokupna zgrada preuredi u stilu revolucionarne arhitektue. Ovaj nerealizovani projekat je zamislio Etjen Luis Bule.[11]
Državne dvorane dizajnirane u doba Luja XIV služile su za glorifikaciju kralja Sunca. Dekoracija u štuko tehnici kao i teme slika su veličale političke i ekonomske uspehe kralja i njegovih prethodnika. Upadljivo je korišćenje motiva iz grčke mitologije koji se alegorijski prenose na kralja i njegova dela. Luj je uvek predstavljan i odevan kao bog Apolon. Kao i drevni bog svetlosti i Sunca, Luj nosi auru mistične božanske prirode, koja se ne suprotstavlja crkvi, jer je Luj ujedno apsolutni kralj katoličke Francuske. Poređenje sa Apolonom doprinosi njegovoj reputaciji kralja Sunca.
U centru dvorca, na prvom spratu i celom njegovom dužinom prostire se 75 metara duga i 10 metara široka „Galerija ogledala“ (takođe poznata kao „Galerija Luja XIV“) koja povezuje salone rata i mira. Saloni su nekad bili hodnici ka apartmanima kraljevskog para, gde je salon rata bio namenjen kralju, a salon mira kraljici. Galerija ogledala povezuje apartmane kraljevskog para. Galerija ukrašena sa 30 slika na tavanici uokvirenih štuko ukrasima koje glorifikuju kralja, 357 ogledala, i mramornim pilasterima ostavlja izuzetan utisak na posetioca. Sedamnaest velikih ogledala odgovara istom broju lučno zasvođenih prozora na baštenskoj fasadi. Ogledala reflektuju sliku parka i svetlost Sunca po danu, dok noću reflektuju svetlost sveća.
Galerija ogledala je korišćena i za proslave, ali joj je osnovna funkcija bila funkcija dvorske promenade, gde su se dvorjani okupljali u nadi da će sresti kralja. Pošto nije bilo dozvoljeno direktno se obraćati kralju, nadali su se da im se on obratiti ili da će ih povezati neki uticajni posrednik. Veličina dvorane je bila namerno odabrana tako da se na distanci može mimoići sa neželjenim sagovornikom.[12]
U sredini galerije nalazi se prolaz ka centralnoj spavaćoj sobi. Nekada je tu bio salon koji je povezivao sobe kralja i kraljice. Posle smrti Marije Tereze soba je izgubila ovu funkciju, pa je korišćena kao soba za oblačenje, a od 1701. kao pompezna spavaća soba Luja XIV. To je bilo mesto gde su se odvijale čuvene ceremonije kraljevog buđenja i počinka, koji je tu u centru svog dvorca i svoje države simbolizovao dnevni ciklus Sunca i svoje kraljevine. U ovoj sobi je i umro 1. septembra 1715.[13]
Pre nego što je dvorska kapela sagrađena u severnom delu palate, njena izgradnja je planirana na više lokacija. Jules Hardouin-Mansart je prvobitno projektovao kapelu sa kupolom u središnjem delu severnog krila, ali su ovi planovi napušteni.[14] Današnja kapela ima dva sprata i visoka je 25 metara. Gornji sprat je bio namenjen kraljevskoj porodici, dok bi na nižoj etaži bili dvorjani. Po svojoj formi kapela integriše srednjevekovnu gotiku sa baroknom crkvenom arhitekturom. Tri freske različitih slikara prikazuju Boga oca, sina i Svetog duha. Crkvene orgulje još uvek nose orignalnu pozlatu. U ovoj kapeli je održano venčanje kralja Louisa XVI i Marije Antoanete.
Velika operska dvorana služila je još za bankete, zabave sa pevanjem, i za izvođenje pozorišnih komada. Tetar od drveta za 712 gledalaca, sa jako dobrom akustikom, izgradio je u severnom krilu 1769—1770. Anž Žak Gabrijel. Bina je visoka i duboka 21 metar, pri čemu joj je širina 7 metara. Kraljevska loža je u donjem nivou i nema balkon. Ovo rešenje je trebalo da omogući kralju Luju XV da neopaženo dolazi i odlazi. To je odraz veće želje za intimom koju su iskazivali naslednici kralja Sunca.
Ostale značajne sale dvorca Versaj su: „salon volovskih očiju“ (Salon Oeil de boeuf, nazvana po dva velika okrugla prozora), „Herkulov salon“ i kraljičina spavaća soba. Velike reprezentativne dvorane u teškom stilu Luja XIV praktično nisu menjane od svog nastanka, izuzev nameštaja. Luj XV i njegova porodica su više cenili svoju privatnost, što se vidi po intimnijim apartmanima u stilu Luja XV. Poslednje promene u unutrašnjem uređenju dvorca desile su se za vreme Luja XVI i Marije Antoanete (stil Luja XVI). Sa odlaskom kraljevske porodice iz dvorca oktobra 1789. završila se epoha Versaja kao omiljene kraljevske rezidencije.
Tokom vekova unutrašnjost dvorca je stalno menjana i dopunjavana. Nisu samo sale i saloni menjali dekoraciju u skladu sa vladajućom modom (zidne obloge u mnogim sobama su bile pokretne, pa bi se u leto i zimu za dekoraciju koristili različiti materijali i motivi), već bi bili menjani i čitavi apartmani, sve sa promenom vrata i novim rasporedom. Tako je spavaća soba Luja XVI isprva bila nasuprot kraljičinoj, pa je posle njene smrti 1683. premeštena južnije, dok nije postavljena iza Galerije ogledala i prema istoku odakle se ujutru pojavljuje sunce. Nekada čuveno „Stepenište ambasadora“ zamenjeno je sobama za kćeri Luja XV, a postavljanjem muzeja u 19. veku uklonjeno je više plemićkih stanova u južnom krilu.
Versaj je imao stotine soba i dvorana u kojima su se smenjivale sale za reprezentaciju sa stambenim apartmanima, od koji se mali broj sačuvao do danas. Godine 1789. dvorac je imao 288 stanova, 1.252 grejanih soba i 600 soba bez kamina. Kraljevska porodica je na raspolaganju imala svoje 152 sobe.[15]
I pored raskoši, Versaj nije bio komforno mesto za život. Život na dvoru lišavao je kraljevsku porodicu i dvorjane sve privatnosti. Sobe organizovane u nizu i sa visokim tavanicama bile su poznate po promaji i lošem grejanju (u jakoj zimi 1709. flaše sa likerom su pucale od hladnoće).[16] Nije bilo, kao ni u ostatku Evrope, ni tekuće vode ni stalnih toaleta. Ljudi su u nuždi koristili posebno adaptirane stolice i noćne posude i nisu se pri tome sklanjali od drugih. Luj XVI je imao na raspolaganju prvi toalet u Francuskoj sa ispiranjem kao i više prostorija za kupanje u prizemlju. Posedovao je i veliku mermernu kadu koja nije sačuvana do danas.
Dvorski park je uređen u tri navrata: 1662—1667, 1668—1677 i 1678—1689. Uređenje parkova je započeo Žak Bojso de la Broderi, dok ih je Andre le Notr proširio i učinio jednim od najznačajnijih parkova Evrope. Park je zadržao svoju nepromenjenu baroknu strukturu do Francuske revolucije. U 18. veku bilo je širom Evrope popularno uređenje dvorskih parkova u engleskom stilu. Ta moda je malo uticala na parkove Versaja.
Kao i dvorac, i parkovi su služili glorifikaciji kralja Sunca. Vrtovi su prepuni otvorenih ili sakrivenih aluzija posvećenih kralju. Fontane i skulpture prikazuju teme iz mitologije koje se simbolično odnose na Lujevu vladavinu. Parkovi se terasasto penju prema dvorcu što takođe sugeriše kraljev položaj. Zvezdasta raskršća su postavljena svuda po parku, ali glavne staze vode ka dominantnoj osi koja se prostire od od velikog kanala do dvorca i dalje prema gradu. To je simbol puteva koji svi vode do kralja. Blizu glavne zgrade dvorca nalaze se dva veštačka jezera ukrašena skulpturama koje simbolizuju reke Francuske.
Od severnog i južnog krila dvorca nižu se dekorativne skulpture i vaze. U udaljenoj zoni parka ponavljaju se sale dvorca, ovaj put realizovane na otvorenom. Saloni su simulirani između drveća i živica, ukrašeni skulpturama, fontanama i oblikovanim baštenskim biljkama. Jedna od najpoznatijih atrakcija je Mansarova kružna kolonada fontana.
Sam Luj XIV je napisao prvi vodič po svome parku u kojem je predložio najlepši put obilaska parkova:
Popećemo se do Apolonove fontane i tu ćemo zastati da se divimo skulpturama i vazama Kraljevske aleje, Latoninoj fontani i dvorcu. Odavde se vidi veliki kanal. Ko želi da u istom danu poseti menažeriju i Trijanon, treba da njih prvo poseti, a tek onda ostale fontane.[17]
Na kraju takozvanog „zelenog tepiha“, koji povezuje dvorski vrt sa ostalim parkovima, nalazi se „Apolonova fontana“ iz koje se bog Sunca simbolički uzdiže u pravcu kralja. Iza ovog veštačkog jezera počinje veliki kanal u obliku krsta. Kanal deli dvorski park, a imao je i funkciju da odvodnjava močvarno zemljište. Tokom gradnje kanala umrlo je na desetine hiljada radnika, što zbog nezgoda, što zbog malarije. U vreme kralja Sunca po kanalu su plovile gondole ka malom naselju pod imenom „Mala Venecija“. Tu je bila usidrena jedna kopija bojnog broda. Na južnom kraju kanala nalazila se velika menažerija. Luj XIV je ovde držao afričkog slona (1668—1681) koga je dobio kao diplomatski poklon od Portugalaca.
Za dostavu vode u parkove razvijen je sistem akvadukata i vodovoda. U blizini mesta Marli le Roa hiljade radnika je pokretalo mašinu iz Marlija. To je bilo veliko pumpno postrojenje koje je pumpalo vodu u parkove dvorca Versaj. Sistem cevi je bio dugačak više od 160 kilometara. Uprkos ovom divovskom i sofisticiranom sistemu, pumpane količine vode nisu dozvoljavale da sve fontane rade istovremeno. Kada bi kralj Luj XIV išao u šetnju, u rad bi se puštale one fontane pored kojih bi u tom času prolazio. Posle njegove vladavine fontane su radile samo dva sata dnevno.[18] Dvorski park je imao više od 1.400 fontana i više od 75.000 orezivanih stabala drveća ili ukrasnih žbunova.[19]
Za vreme Luja XIV preduzeto je pošumljavanje delova parka. Zbog toga je drveće uklonjeno iz nekih delova parka i presađeno drugde. Sličan poduhvat je ostvaren 1990ih.
Lavirint iz Versaja je bio park trapeznog oblika, površine nešto veće od jednog hektara, koji se nalazio u „malom parku“. Bio je bogato ukrašen kao deo dvorske palate. Prvi planovi za lavirint su načinjeni 1661, dok je izgradnja počela 1664. U periodu 1672—1681. park je ukrašen sa 39 fontana. Sve one su bile oslikane prizorima iz iz Ezopovih (Lafontenovih) basni. Svaka fontana je imala i ispisan aforizam Isaka de Benseradea koji se odnosio na odgovarajuću basnu. Ovo nije bio uobičajeni lavirint u koje je potrebno pronaći izlaz ili cilj, već je organizovan tako da se pored svake fontane prođe tačno jednom. Održavanje lavirinta je bilo skupo, pa je kasnije ostavljen propadanju. Konačno je uklonjen 1774. i pretvoren u park pod imenom „kraljičin vrt“.
Ipred južnog krila dvorca Mansar je sagradio oranžeriju koja je zamenila jednu manju građevinu Le Voa. Masivna građevina je uklopljena u padinu. Levo i desno od nje su stepeništa sa 100 stepenica. Centralna galerija je duga 155 metara. Oranžerija je sa svojim ogromnim lučno zasvođenim prozorima izgrađena od kamena i izvaredan je primer francuskog kamenorezačkog zanata. Ispred zgrade je prostor koji bi se leti ukrasio stotinama malih stabala pomorandže. Zimi bi se ova stabla čuvala u stakleniku. Na obe strane bašte je bila vodena površina pod nazivom „Švajcarsko jezero“.
Istočno od Švajcarskog jezera nalazio se „kraljev povrtnjak“ izgrađen 1678. Ovu baštu, pored koje turisti obično samo prođu, dizajnirao je Žan-Batist de la Kintini. Pored svoje upotrebne vrednosti povrtnjak je umetnički ukrašen u stilu francuskih renesansnih vrtova. Ovde se i danas gaje: jagode, smokve, grožđe i drugo voće i povrće. Godišnje povrtnjak proizvede do 80 tona voća i povrća.[20]
U parku dvorca Versaj nalazi se više manjih dvoraca: veliki Trijanon, mali Trijanon i kraljičino selo.
Prostrani Grand Trianon potiče iz vremena Louisa XIV. Bio je privatna rezidencija kralja i njegove porodice, ali je tokom vremena otvoren i za ostale dvorjane. Susjedni Petit Trianon sagradio je Louis XV za svoju ljubavnicu Madam de Pompadur. Ona je umrla pre nego što je mali klasicistički dvorac sasvim završen. Kasnije je Louisa XVIpoklonio Petit Trianon Mariji Antoaneti. Dvorac je tada izvanredno ukrašen, park je preuređen, a u njemu je postavljen mali teatar. Kraljica je u blizini napravila lažno selo prateći modu svoga vremena. To je takozvano „kraljičino selo“.
Sve ove građevine bile su udaljene do pola sata hoda od glavnog dvorca i nudile su mogućnost odmora za kraljevsku porodicu. Versaj je u biti bio povezan u malu mrežu kraljevskih rezidencija. U istom mestu nalazio se dvorac Klanji, a na samo pola sata jahanja nalazio se Dvorac Marly koji je sa svojim baštama i fontanama bio jedan od najčuvenijih dvoraca za odmor u 17. veku. Istom krugu su pripadali dvorci Sen Žermen na Leju i Sen Klu.
Iako su se troškovi izgradnje i održavanja namirivali iz budžeta, novca je za Versaj uvek nedostajalo. Mnogi planovi, kao što je uređenje fasade prema gradu, nikada nisu mogli biti realizovani zbog nedostatka sredstava. Nekada se dešavalo da apsolutističkim kraljevima zatreba novca, pa je tako Luj XIV 1689. prodao ili pretopio srebrni nameštaj iz Galerije ogledala da bi finansirao Rat za palatinsko nasleđe.[21]
Vojska je u periodima mira radila na izgradnji dvorca. Ministar finansija Žan-Batist Kolber bio je štedljiv i sve predmete namenjene Versaju (ogledala, goblene, tkanine) dobavljao je iz same Francuske. Čak je i kralj Sunce govorio:
Najdraže mi je ono što lepo izgleda i malo košta[22].
Ono što za većinu posmatrača izgleda kao vrhunac luksuza, u biti je izgrađeno krajnje površno i jeftino; dimnjaci često ne vuku dim, a prozori se ne zatvaraju sasvim. Otuda je život u dvorcu zimi bio veoma nekomforan.
Između 1661. i 1663. na troškove izgradnje je potrošeno više od 1.500.000 livri. Prvobitni dvorac Luja XIII koštao je ukupno 300.000 livri, od čega je 213.000 potrošeno na dvorac, a 82.000 na vrtove. U periodu 1664—1688. godišnje je trošeno oko milion livri na gradnju dvorca. Francuski državni budžet 80ih godina 17. veka iznosio je 110 miliona livri, od čega je Luj, posle Francusko-holandskog rata, izdvajao 15 miliona za gradnju Versaja.[23] Do Lujeve smrti za Versaj (dvorac, parkove, održavanje) potrošeno je 300 miliona livri.[24] Za nameštaj je utrošeno 50 do 60 miliona i dva miliona za izgradnju kanala. Za poređenje, odšteta porodici za smrt radnika poginulog nesrećnim slučajem pri izgradnji Versaja iznosila je 40 do 100 livri.[23]
Procenjuje se da je na izgradnju i održavanje Versaja u doba do Francuske revolucije potrošen ekvivalent od današnjih 2 milijarde američkih dolara. Troškovi restauracije i održavanja posle Drugog svetskog rata su nesumnjivo premašili ovu svotu. Restauracija Galerije ogledala, završena 2006, koštala je 12 miliona evra. Francuska vlada je 1999. za projekte restauracije u narednih 7 godina izdvojila 135 miliona evra.
Francuska je u 17. veku bila najmoćnija evropska država koja je pod vlašću kralja Sunca postala kulturni, privredni i politički centar kontinenta. Dvorac u Versaju je bio slika francuskih dostignuća i simbol njene veličine i snage. Red u uređenju parkova odražavao je red koji je Luj doneo svojoj državi.
Kralj je voleo mali lovački dvorac svoga oca. Tu je mogao sagraditi reprezentativnu novu palatu, koja bi u uskom Parizu bila nezamisliva. Njegova odluka da dvor 1682. preseli iz Luvra i Palače Tuileries u Versaj obeležila je naredne decenije francuske istorije. Ovde je zasnovao stil vladavine kasnije poznat kao apsolutizam. Luj XIV je ovim potezom želeo da spreči pobune poput pobune frondi i da strogo kontroliše plemstvo koje ima pristup do njega. Sprečio je aristokratiju da se bavi svojim nekadašnjim poslom regionalnih administratora i zamenio ih birokratama. Samo je dvor dodeljivao položaje, titule i nadležnosti, a oni koji bi bili daleko od kralja, rizikovali bi da izgube privilegije i prava. Time je smanjena opasnost od sklapanja zavera daleko od dvora, kakva je postojala u vreme njegovog oca.
Aristokratija je politički oslabljena i ujedno umirena skupim poklonima i raskošnim proslavama. Da bi bili u skladu sa najnovijom modom, učestvujući na proslavama i lovovima, plemići su pristajali da primaju apanažu od kralja. Dobiti stan u Versaju bila je posebna privilegija uz koju je išla iluzija da se učestvuje u upravljanju iz centra moći. Nekad moćna francuska aristokratija dobrovoljno se odricala zamaka u provinciji da bi vreme provodili u blizini kralja. Tako se dešavalo da bi neki plemići nasleđivali titule vojvodstava koje nikada ne bi lično posetili. Ako bi kralj za nekog uzgred pomenuo da bi „mogao da provede neko vreme u provinciji“, to bi značio njegov siguran pad na društvenoj lestvici. Zato se aristokratija jako trudila da se dopadne kralju. U dvorcu su stalno stanovale hiljade ljudi.[6] Ovo je bio pravi grad pod jednim krovom, sa stanovima, prostorom za rad i zabavu. U hodnicima i dvoranama su radili trgovci.[25] Među hiljadama aristokrata stanovnika Versaja mnogi su bili siromašni. Oni bi stanovali u tavanskim prostorijama. Viktor Igo je kasnije opisao zgradu dvorca kao „dvorsku kasarnu“.[24]
Francusko društvo je bilo veoma opterećeno transformacijom zemljoposedničkog u dvorsko plemstvo. Plemstvo se oslobodilo starih upravljačkih obaveza i počelo život u dekadentnoj dokolici. Treći stalež je za to vreme preuzeo teret poreza i morao da vredno radi da bi se približio standardu života povlašćene aristokratije. Ovo stanje je stotinjak godina kasnije bilo jedan od uzroka Francuske revolucije.
Pod naslednicima kralja Sunca Versaj je izgubio nekadašnji centralni značaj, pa se otmeno društvo ponovo počelo okupljati po provincijskim dvorcima ili pariskom salonima. Versaj je i dalje služio kao rezidencija kraljeva Luja XV i Luja XVI. Iako su korišćeni i drugi dvorci u okolini Pariza, Versaj je uvek bio sedište vlade i centar francuskog dvora. Samo je posle smrti Luja XIV 1715, u doba regentstva Filipa II u ime dečaka Luja XV, kraljevska porodica napustila Versaj i boravila u dvorcu Sen Klu.[26]
Palata nije bila rezervisana samo za plemstvo; ući je mogao svako ko je posedovao šešir i mač. Običan narod je imao pristup dvoranama Versaja. Kraljevska porodica je tako i obedovala u prisustvu javnosti. Poznato je da je Marija Antoaneta rodila svoje prvo dete u sobi prepunoj posmatrača. Pristup dvorcu nije značio i mogućnost kontakta sa dvorjanima. Kontakt sa službenicima i dvorjanima je bio moguć samo poštovanjem ustaljenih dvorskih pravila i posrednika.
I prethodnici kralja Sunca su imali razvijen sistem pravila u glorifikovanju francusih vladara. Ipak, ceremonijal koji je razvijen u doba Luja XIV ih je sve nadmašio. Etikecija je diktirala svaki postupak, od velikih proslava i prijema do običnih ručkova. Pravila su postojala i za slučaj bolesti i smrti. Tako se Luj XV 1774. razboleo od velikih boginja u Trijanonu, pa su ga brzo preneli u Versaj, gde je umro pod budnim okom celog dvora.
Kralj je u ovom sistemu bio centar gotovo božanskog obožavanja. Kraljeva svrha je bila da služi Francuskoj. Biti kralju od pomoći kada bi on ujutru ustajao, dodati mu vodu ili košulju, značilo je vrhovnu počast. Pravo da se bude u prisustvu kralja, pravo da se u njegovom prisustvu govori, čak i pravo da se uće u njegove odaje kroz određena vrata, bilo je odraz nečije moći i reputacije. Luj XIV je napisao u svojim memoarima:
Uopšte je jedno od najznačajnijih dostignuća Naše moći da je jedna stvar koja po sebi nema vrednosti, dobila neprocenjivu vrednost[27]
Etikecija se nije odnosila samo na odnos prema kralju, već je važila i za vojvode, prinčeve, svakog dvorjanina. Protokol je određivao međusobne odnose i svakome dodeljivao mesto u dvorskom društvenom sistemu. Primer za strog dvorski ceremonijal je sledeća anegdota, koju je prenela jedna od dvorskih dama Marije Antoanete (madam Kampan).
Kraljičin ceremonijal je odgovarao kraljevom ceremonijalu. Dvorska dama je imala pravo da kraljici pri oblačenju pruži košulju. Druga dama joj je pružala potsuknju i odeću. Ako bi tu bila princeza iz kraljevske porodice, onda bi na nju prešlo pravo da kraljici doda košulju. Tako je jednom kraljica bila pored svojih dama potpuno razodevena. Njena sobarica je dodala košulju njenoj dvorskoj dami u trenutku kad je u sobu ušla vojvotkinja od Orleana. Dvorska dama je vratila košulju sobarici koja je nameravala da košulju da vojvotkinji, kad je u sobu ušla još više rangirana grofica od Provanse. Sad je košulja vraćena sobarici, pa je tek iz ruku grofice stigla najzad do kraljice. Sve ovo vreme ona je bila gola, onakva kakvu ju je Bog stvorio, morala je stajati i posmatrati kako se dame njenom košuljom nadmeću u davanju komplimenta[28]
Da bi se zabavili besposleni dvorjani u Versaju su organizovani balovi, proslave i turniri. Lično je kralj bio organizator redovnih zabavnih večeri u svojim apartmanima.[29] Pored stalnih banketa, maskenbala i izvođenja opera, povremeno su organizovane višednevne proslave koje su svojom blistavošću i brojem zvanica služile da uveličaju kraljevu slavu.
Posebno su dve proslave proširile reputaciju Versaja: od 7. do 14. maja 1664. održana je velika proslava „Zadovoljstva Čarobnog ostrva“ u proširenom parku, gde je kralj Luj XIV ugostio 600 zvanica.[30] Lajtmotiv proslave, priča o Alsini i Čarobnom ostrvu, bila je omiljena tema u doba baroka. To je bila proslava za koju je Žan-Batist Lili komponovao nove opere, a Molijer napisao pozorišne komade. Zbog ogromnog novca uloženog u slavlje ovaj događaj je privukao pažnju i zavist drugih evropskih dvorova. Godine 1668. priređena je proslava „Veliko kraljevo zadovoljstvo“ povodom sklapanja mira iz Ahena. Ova proslava nije organizovana samo zbog kraljeve pobede, već i kao poklon njegovoj ljubavnici madam Montespan. U okviru proslave izveden je balet sa više od 1.200 glumaca, igrača i statista. Muziku je napisao dvorski kompozitor Lili, a libreto dvorski pisac Molijer.
Druge značajne proslave odigrale su se u Versaju 23. februara 1745. i 9. februara 1747, kao i kad se venčao dofen i kasniji kralj Luj XVI maja 1770.
U dvorcu Versaj odigralo se više bitnih istorijskih događaja. Tu su obitavali ambasadori iz više evropskih zemalja, delegacije iz Sijama, Persije, kao i Indijanci iz francuskih kolonija u Americi. Najznačajniji politički događaj bilo je sklapanje Versajskog mirovnog ugovora 1919.
Godine 1757. Damjen je ovde pokušao atentat na Luja XV (i zbog toga bio raščerečen), 1763. gostovao je mladi Mocart. Dana 19. septembra 1783. braća Mongolfje su poslali na let balonom jednu ovcu, jednog petla i jednu patku pred kraljem, kraljicom i više hiljada posmatrača.
Francuska skupština staleža se 5. maja 1789. sastala se u Grande Salle des Menus Plaisirs. Time je započela ustavotvorna faza Francuske revolucije. Kralj, koji je po ustavu sazivao i raspuštao skupštinu staleža, iz političkih razloga je zatvorio skupštinsku dvoranu. Poslanici trećeg staleža su se okupili u zatvorenom teniskom igralištu Versaja. Tu su 20. juna položili tenisku zakletvu: „... da se nikada ne raziđemo, dok država ne bude imala Ustav...“.
Luj XVI i Marija Antoaneta su živeli u dvorcu do 5. oktobra 1789. Tog dana su žene iz marša na Versaj naterale kralja, porodicu i dvorjane da napuste dvorac i presele se u Pariz u Palaču Tuileries . Revolucionari su opljačkali dvorac koji je potom ostavljen prazan.
Posle revolucije 1789. dvorac je otvaran samo izuzetno. U doba vladavine kralja Luj-Filipa sobe dvorca su preuređene u nacionalni muzej ukrašen bistama, portretima i drugim značajnim umetničkim delima. Tada su načinjene velike promene na severnom i južnom krilu, stvoren je muzej u nekadašnjim apartmanima, a središnje dvorište južnog krila je natkriveno i pretvoreno u kongresnu dvoranu.
Arhitekt parkova Gabrijel Tuin je 1820. u svom delu Plans raisonnés de toutes le espèces de jardins dao predlog delimičnog preuređenja dvorskog parka kojim bi se on uklopio u još veću celinu. Ovaj projekat nije realizovan.
Dvorac Versaj je imao veliki značaj u istoriji francusko-nemačkih odnosa. Od 5. oktobra 1870. do 13. marta 1871. dvorac Versaj je bio komandno mesto nemačke armije. Posle pobede nad Francuskom u Nemačko-francuskom ratu iz 1870/1871, 18. januara 1871. u Galeriji ogledala dvorca Versaj, kralj Vilhelm I od Pruske je krunisan za kajzera (cara) Vilhelma I. Ovo mesto je odabrano jer mnoge zidne slike iz doba Luja XIV ilustruju njegove pohode na nemačke zemlje. Time je Viljem simbolično označio ponovno ujedinjenje Nemačke. Pobeđeni Francuzi videli su u ovom činu samo ponižavanje svoje nekadašnje kraljevine.
Francuska nacionalna skupština se 10. marta vratila u Versaj iz Bordoa. U Pariz je premeštena 1879.
Francuzi su organizovali potpisivanje Versajskog mira u ovom dvorcu kao revanš za proglašenje nemačkog carstva.
Od vremena treće republike sastajala se Francuska skupština u Versaju u posebno izgrađenoj dvorani u južnom krilu. Ovde su poslanici i senatori birali Predsednika republike od 1879. do 1953. I danas se u dvorcu Versaj okupljaju poslanici kod donošenja veoma važnih odluka ili promene ustava.
Bretonski separatisti su 26. juna 1978. izazvali podmetnutu eksploziju u dvorcu Versaj, koji je za njih predstavljao simbol francuskog centralizma.
Dvorac i park Versaja su stavljeni na UNESKO listu Svetske baštine 1979.
Versajski dvorac sa svojim parkovima, muzejima i sporednim dvorcima je otvoren za javnost i predstavlja najposećeniji dvorac Francuske. Za održavanje dvorca brine se ekipa od 800 ljudi.[31] Poseta dvorcu i muzejima se naplaćuje. Godišnje dvorac poseti oko tri miliona ljudi.[32] Oko 70% posetilaca su stranci.
Mnogi dvorci i rezidencije u 17. i 18. veku su građeni po uzoru na Versaj. Među njima su:
- Dvorac Blenhajm - Engleska
- Peterhof - Rusija
- Palata u Kazerti - Italija
- Dvorac Šenbrun - Austrija
- Rezidencija u Vircburgu - Nemačka
- Dvorac Ludvigzburg - Nemačka
- Dvorac Herenkimze - Nemačka (Bavarska)
- Drotingholm - Švedska
- Esterhaza - Mađarska
- ↑ „Chateau de Versailles: a glimpse of some masterpieces”. Arhivirano iz originala na datum 2009-04-13. Pristupljeno 2011-10-07.
- ↑ 2,0 2,1 „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2009-04-13. Pristupljeno 2011-10-07.
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles Könemann, Köln 1996, S. 22
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 8
- ↑ Simone Hoog / Daniel Meyer Versailles - Der große Kunstführer, Edition Art Lys, 1995, S. 9
- ↑ 6,0 6,1 Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 88 ff.
- ↑ Bernd-Rüdiger Schwesig Ludwig XIV., Rowohlt Verlag, 2005, S. 76
- ↑ Vgl. Philippe de Courcillon, Marquis de Dangeau: Journal d'un courtisan à la cour du Roi Soleil"
- ↑ / fr/110_La_construction_du_Chateau.php www.chateauversailles.fr istorija dvorca
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 84, 85.
- ↑ Rolf Tomann (Hrsg.) Klassizismus und Romantik, Könemann 2000, S. 84 f.
- ↑ Hermann Boekhoff (Hrsg.) Paläste, Schlösser, Residenzen - Zentren europäischer Geschichte, Karl Müller Verlag Erlangen, 1993. S. 95 f.
- ↑ Daniel Meyer Versailles - Wegweiser Edition Art Lys, 1995, S. 45
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles. S. 101
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 68.
- ↑ Dirk Van der Cruysee Madame sein ist ein ellendes Handwerck. Lieselotte von der Pfalz - eine deutsche Prinzessin am Hof des Sonnenkönigs, Piper 1995. S. 496
- ↑ Simone Hoog / Daniel Meyer Versailles - Der große Kunstführer S. 126
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 32, 33
- ↑ Bernd-Rüdiger Schwesig Ludwig XIV., S. 77
- ↑ „WDR Servicezeit vom 27. Juni 2005”. Wdr.de. Pristupljeno 07. 10. 2011.
- ↑ Daniel Meyer Versailles - Wegweiser S. 28
- ↑ Bernd-Rüdiger Schwesig Ludwig XIV.S. 76
- ↑ 23,0 23,1 Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 60, 61
- ↑ 24,0 24,1 Hermann Boekhoff (Hrsg.) Paläste, Schlösser, Residenzen - Zentren europäischer Geschichte S. 92 f.
- ↑ Vincent Cronin Ludwig XVI. und Marie Antoinette, List Verlag, 2005. S. 17
- ↑ Hermann Boekhoff (Hrsg.) Paläste, Schlösser, Residenzen - Zentren europäischer Geschichte S. 100 f.
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles Könemann, Köln 1996, S. 64
- ↑ Norbert Elias: Die höfische Gesellschaft, Suhrkamp 2002, S. 148 f.
- ↑ Jean M. Pérouse de Montclos, Robert Polidori: Versailles S. 71 ff.
- ↑ Bernd-Rüdiger Schwesig Ludwig XIV., S. 44
- ↑ „Internet prezentacija dvorca, pregled zaposlenog osoblja”. Arhivirano iz originala na datum 2007-10-26. Pristupljeno 2011-10-07.
- ↑ 23.12.2003, 00:00 Uhr 23.12.2003, 00:00 Uhr Henning Lohse (23. 12. 2003.). „Hamburger Abendblatt 23. децембар 2003”. Abendblatt.de. Pristupljeno 07. 10. 2011.
- Dvorac Versaj - internet prezentacija
- Slike posle renoviranja[mrtav link]
- Kraljev povrtnjak
- Versaj godine 1687.
- Dvorac Versaj - ilustrovani vodič Arhivirano 2009-03-16 na Wayback Machine-u
- Opis i crteži Versajskog dvorca, nepoznat autor iz 1685.
Koordinate: 48° 48' 16" sgš; 2° 7' 15" igd
