Teremin
Teremin je jedan od prvih elektronskih muzičkih instrumenata. Ime je dobio po svom izumitelju, sovjetskom fizičaru Lavu Sergejeviču Termenu (1896-1993), odnosno Leonu Tereminu, kako su ga zvali u zapadnoj Evropi. Osim po karakterističnoj boji tona, jedinstven je i po tome što se svira bez fizičkog kontakta. Sastoji se iz kutije u kojoj se nalazi električno kolo i na kojoj se bočno najčešće nalaze dve antene. Jedna je postavljena horizontalno, a druga vertikalno.
Dvadesetih godina prošlog veka Lav Termen je, radeći na fizičko-tehničkom institutu Ióffe, napravio visoko frekventni oscilator koji sa velikom preciznošću meri dielektričnu konstantu gasova. Kako mu je rečeno da nađe još neku primenu svog izuma, napravio je prvi detektor pokreta koji je korišćen kao alarm. Dok je prilagođavao uređaj kako bi ovaj mogao da proizvodi zvuk, primetio je da se frekvencija tona menja kada bi pomerao ruku u blizini uređaja.[1] Svoje otkriće je prvi put demonstrirao kolegama i studentima oktobra 1920. godine. Kako je bio muzički obrazovan, ovu pojavu je iskoristio kao osnovu za konsruisanje novog, jedinstvenog muzičkog instrumenta. Prvi koncert je održao već u novembru, a 1927. je započeo turneju po Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Teremin je patentirao u SAD 1928. godine. Nakon uspeha u Americi, interesovanje za teremin je počelo da opada.
Teremin je ponovo postao popularan 1994. godine, posle izlaska filma Theremin: An Electronic Odyssey. Od tada je znatno više korišćen u modernoj muzici. Iako se zvuk sličan tereminu može proizvesti na sintisajzerima koje je mnogo lakše svirati, neki muzičari i dalje cene izražajnost i jedinstvenost pravog teremina. Danas teremine proizvode pojedinci zaintereseovani za elektroniku i nekoliko firmi, od kojih je najpoznatija Moog Music.
Dok svira, izvođač pomera ruke u blizini dve antene. Udaljenost ruke od vertikalne antene određuje visinu (frekvenciju), a od horizontalne jačinu (amplitudu) tona. Postoje i pojednostavljene verzije teremina sa stalnom jačinom tona, a promenljivom visinom.
Promenljiva visina tona se dobija pomoću dva LC oscilatora. Oni se sastoje od zavojnice i kondenzatora. Jedan od njih radi na fiksiranoj frekvenciji, a frekvencija drugog varira. Frekvencija oscilatora čija frekvencija varira zavisi od samoindukcije zavojnice i kapacitivnosti kondenzatora. Kada se poveže sa oscilatorom, antena dobija funkciju ploče kondenzatora. Ljudsko telo poseduje određenu kapacitivnost. Zbog nje se pomeranjem ruke u blizini antene menja kapacitivnost sistema antena - ruka. Samim tim se menja i frekvencija oscilatora. Kako je promena ove kapacitivnosti veoma mala, oscilatori moraju da operišu na frekvencijama daleko iznad našeg čujnog opsega. Na kraju se pravi razlika frekvencija ova dva LC oscilatora (koja je u našem čujnom opsegu), pojačava se i šalje zvučnicima.
Promenljiva jačina tona se može postići na više načina. Jedan od njih je pomoću visoko frekventnog LC oscilatora podešenog na određenu frekvenciju. I na njega je povezana antena. Ako se ruka približi anteni, frekvencija oscilatora će se promeniti. Ovaj signal se šalje paralelno vezanom kondenzatoru i zavojnici podešenim na istu određenu frekvenciju. U ovakvom LC kolu se stvara kratak spoj za sve frekvencije različite od početne. Što je razlika između frekvencija veća, to je signal slabiji. Ovaj signal služi za regulisanje jačine zvuka. [2]
Teremin u teoriji treba da proizvodi čistu sinusoidu. U praksi ne zvuči tako. Dva oscilatora koja rade na približnim frekvencijama imaju tendenciju da im se frekvencije izjednače. To menja početni talas i tako stvara zanimljivu boju zvuka.
Neki graditelji modernih teremina namerno menjaju boju zvuka. Oni između oscilatora ubacuju mali kondenzator ili eventualno otpornik. Time otvaraju nove harmonike i menjaju boju tona.
Kao i violina, teremin može da proizvede bilo koji ton iz svog opsega. Međutim, izvođač na tereminu mora da se oslanja samo na svoj sluh, dok na većini drugih instrumenata može da se oslanja na tenziju žica, poziciju pragova, klavijaturu, ventile ili slično. Još jedna otežavajuća okolnost je to što zavisnost frekvencije tona od rastojanja ruke od antene nije konstantna. Tako da pri sviranju hromatskog niza u najvišem registru treba pomerati ruku svega nekoliko milimetara kako bi se očuvala intonacija. To veoma otežava sviranje tačnih tonova.
Najpoznatija tehnika sviranja je "aerial fingering". Razvila ju je tereministkinja Klara Rokmor (Clara Rockmore), a kasnije je usvojio i sam pronalazač. Ova tehnika je omogućila otklanjanje neželjenog portamenta i glisanda, brze i tačne pokrete, pa čak i stakato efekat.
Teremin je često korišćen za razne efekte u igranim i crtanim filmovima. Ovaj instrument je, naročito šezdesetih godina prošlog veka, našao primenu u mnogim kompozicijama popularne muzike, a dosta se koristi i danas. Solo izveden na tereminu bio je deo čuvene kompozicije grupe „Led zepelin” (Led Zeppelin) iz 1969. godine, „Whole Lotta Love”, a odsvirao ga je gitarista i tereminista Džimi Pejdž (Jimmy Page). Teremin na svojim koncertima koristi i poznati francuski kompozitor i muzičar Žan Mišel Žar (Jean Michel Jarre). Često su mu prepisivane zasluge za singl američke pop grupe Bič Bojs (Beach Boys), „Good Vibrations”. Instrument korišćen u pomenutoj kompoziciji nije teremin, već mu veoma slično zvuči i zove se tenerin (elektro-teremin).
Teremin se najviše proslavio u filmskoj muzici , a za njega je komponovana i klasična muzika.
Po nekim mišljenjima, Termenov pronalazak je zasnovan na dostignućima Nikole Tesle (mada sam Lav Termen to poriče). U prilog tome ide i činjenica da je Dorit Krajsler, američka umetnica i poznati tereminista, uvodnu pesmu na svom albumu Best of Dorit Chrysler nazvala po slavnom Tesli.
- ↑ Glinsky, Albert (2000) Theremin: Ether Music and Espionage Urbana, Illinois: University of Illinois Press
- ↑ Thereminvox.com The theremin - How it works
