Prijeđi na sadržaj

Gluhoća

Izvor: Wikipedija
Gluvoća
SinonimiTeškoće sa sluhom; anakuza je totalna gluvoća[1]
A stylized white ear, with two white bars surrounding it, on a blue background.
Međunarodni simbol za gluvoću
SpecijalnostOtorinolaringologija, audiologija
KomplikacijeUsamljenost[2]
TipoviProvodni, senzorno-neuralni, mešoviti[3]
UzrociGenetika, starenje, izlaganje buci, neke infekcije, porođajne komplikacije, trauma na uhu, pojedini lekovi ili toksini[2]
PrevencijaImunizacija, odgovarajuća pažnja tokom trudnoće, izbegavanje jake buke, izbegavanje pojedinih lekova[2]
LečenjeSlušni aparat, znakovni jezik, kohlearni implanti, titlovanje[2]
Frekvencija1,33 milijardi / 18,5% (2015)[4]
Klasifikacija i eksterni resursi

Gluvoća ili gluhoća predstavlja zdravstveni poremećaj koji se ogleda u delimičnoj ili potpunoj nemogućnosti slušnog sistema da prenosi nadražaje.[5] Gluvoća može biti uzrokovana naslednim faktorima, povredama ili raznim oboljenjima.[6] Gubitak sluha se može javiti u jednom ili oba uva.[2] Ukoliko se kod ljudi javi u ranom životnom dobu, može uticati na sposobnost učenja jezika, pa se takve osobe nazivaju gluvonemima i obično zahtevaju poseban tretman.[7] Kod nekih ljudi, posebno starijih osoba, gubitak sluha može da dovede do usamljenosti.[2] Gubitak sluha može da bude privremen ili permanentan. Gluva osoba može malo da čuje ili da uopšte ne čuje.[2]

Gubitak sluha može biti uzrokovan brojnim faktorima, uključujući: genetiku, starenje, izlaganje buci, neke infekcije, porođajne probleme, povrede uva, i usled dejstva pojedinih lekova ili toksina.[2] Česta stanja koja rezultiraju gubitkom sluha su hronične infekcije uva.[2] Pojedine infekcije tokom trudnoće, kao što su sifilis i rubeola, mogu da uzrokuju gubitak sluha kod deteta.[2] Gubitak sluha se dijagnozira kad se testiranjem sluha utvrdi da osoba ne može da čuje 25 decibela na bar jednom uvu.[2] Testiranje lošeg sluha se preporučuje za svu novorođenčad.[7] Gubitak sluha može se kategorisati kao blag, umeren, umereno ozbiljan, težak ili dubok.[2] Postoje tri glavna tipa gubitka sluha: provodni gubitak sluha, senzorno-neuralni, i mešoviti gubitak sluha.[3]

Oko polovine gubitaka sluha na globalnom nivou može se sprečiti putem mera javnog zdravlja.[2] Takve prakse obuhvataju imunizaciju, odgovarajuću pažnju tokom trudnoće, izbegavanje jake buke, i izbegavanje pojedinih lekova.[2] Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da mlade osobe ograniče upotrebu ličnih audio plejera na jedan sat dnevno u nastojanju da se ograniči izlaganje buci.[8] Rana identifikacija i podrška su posebno važni kod dece.[2] Za mnoge su korisni slušni aparati, znakovni jezik, kohlearni implanti i titlovanje.[2] Čitanje usana je još jedna korisna veština da se razvije.[2] Međutim, pristup slušnim pomagalima je ograničen u mnogim područjima sveta.[2]

Do 2013. godine gubitak sluha je uticao na oko 1,1 milijardu ljudi u nekoj meri.[9] To izaziva invalidnost kod 5% (360 do 538 miliona) i umerenu do teške invalidnosti kod 124 miliona ljudi.[2][10][11] Od onih sa umerenom do teške invalidnosti 108 miliona živi u zemljama sa niskim i srednjim prihodima.[10] Od onih sa gubitkom sluha, proces je započeo tokom detinjstva kod 65 miliona ljudi.[12] Oni koji koriste znakovni jezik i koji su članovi kulture gluvih vide sebe kao različite, pre nego bolesne osobe.[13] Većina članova kulture gluvih se protivi pokušajima da se izleči gluvoća[14][15][16] i deo ove zajednice gleda na kohlearne implante sa zabrinutošću, jer imaju potencijal da eliminišu njihovu kulturu.[17] Pojam oštećenja sluha često se negativno posmatra, jer naglašava ono što ljudi ne mogu da čine.[13]

Pojam

[uredi | uredi kod]

Medicinski izraz za gluvoću je surditas (iz latinskog jezika). Ako se kod ljudi javi u ranom životnom dobu, može uticati na sposobnost učenja jezika, pa se takve osobe nazivaju gluvonemima i obično zahtevaju poseban tretman. Međutim, ako se javi u kasnijem dobu nakon prirodnog učenja govora, naziva se postlingvalna ili kasna gluvoća.

Oko 98% osoba koje se smatraju potpuno gluvim imaju takozvane ostatke sluha. Stoga se pojam „gluvoća“ izjednačava s pojmovima nagluvost velikog stepena, veliko oštećenje sluha, ostatak sluha i slično. Radi se o ograničenom obimu sluha, pri kojem se zvuk akustično ne može detektirati, ili samo pomoću sredstava (aparata) za poboljšavanje sluha kao što su takozvani kohlearni implantati. Ipak, može li se pomoću ovih sredstava razumeti govor ili ne, stvar je svakog pojedinca.

Pojam gluvonem, za osobe koje imaju problem sa sluhom, smatraju diskriminišućim, jer u mnogim svetskim jezicima sadrži određene negativne konotacije kojima se gluve osobe predstavljaju „glupim“ ili „nesposobnim“ za život. Gluve osobe mogućnost govora smatraju manje važnom mogućnošću komunikacije. Ipak one mogu komunicirati s okolinom bilo pomoću znakovnog jezika ili običnim govorom. Oralizam je učenje gluve i nagluve dece o komunikaciji zasnovano isključivo na jeziku, pri kojem se ona uče da u komunikaciji ne koriste znakovni jezik već se služe pretežno čitanjem s usana i sličnim tehnikama.

Uzroci i dijagnostika

[uredi | uredi kod]

Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB 10), gluvoća i nagluvost se svrstava u odeljke H90 i H91 zajedno sa srodnim poteškoćama u grupu Gubitak sluha. Gluvoća se može posmatrati i na druge načine, kao oštećenja i smanjenja rada organa za sluh. Tako se na primer „centralnom gluhoćom“ naziva pojava kada su slušni organi neoštećeni i funkcionalni, ali se u mozgu ne mogu obraditi informacije i podražaji koje dolaze iz uva. Zbog tih poremećaja, moge se izdvojiti poremećaji koji se uopšteno nazivaju psihogena gluvoća, a koja se u MKB10 svrstava u psihičke poremećaje u poglavlju F.

Što se tiče gluvoće (lat. Surditas), ona se deli na potpunu gluvoću za sve zvučne nadražaje te gluvoću sa još uvek prisutnom percepcijom za određene tonove. Fizički definisan obim gluvoće po pravilu se određuje audiometrijskim postupcima, čiji se krajnji rezultat predstavlja audiogramom. Na njemu se može odrediti stepen nedostatka sluha. Stečena gluvoća (npr. oštećenja unutrašnjeg uva) može biti izazvana meningokokama (meningitis), encefalitisom, šarlahom, tuberkulozom, osteomielitisom, oboljenjima unutrašnjeg uha, otosklerozom, barotraumama i mnogim drugim.

Urođena gluvoća može nastati bilo prenatalno putem rubeolne embriopatije, nekompatibilnosti Rh faktora sa kernikterusom (bilirubinskom encefalopatijom), nasleđenim osobinama (pretežno autosomalno-recesivnim) kao i određenim sindromima. Poznati sindromi koji izazivaju gluvoću su, između ostalih, Ušerov sindrom (ograničenje vidnog polja) ili Vardenburgov sindrom (anomalija pigmenta u koži, kosi ili očima, što se na primer ogleda u različitim bojama šarenice). Ostali sindromi su Alportov, Jervel-Lange-Nilsenov, Kokejnov i Pendredov sindrom.

Dijagnoza i diferencijacija

[uredi | uredi kod]

Dijagnoza gluvoće se vrši pomoću posebnih slušnih testova. Kod dojenčadi i male dece ranije su se koristili akustični davači signala, čiji signali bi se odbijali od bubne opne u uvu i izazivali refleks. Ako bi refleks izostao, sumnjalo bi se na nedostatak sluha.[18] Međutim, ova metoda je imala znatne suštinske nedostatke i davala je vrlo netačne podatke, pa je danas neprikladna za dijagnostiku oštećenja sluha kod male dece. Današnji standard kod novorođenčadi i osoba koje nisu u mogućnosti da se izraze (da daju povratne informacije) svoje probleme su OAE i BERA metode, te razne audiogramske metode u zavisnosti od starosti pacijenta.

Postoji niz poremećaja koje treba razlikovati od gluvoće, na primer:

  • svjesna volja da se „ne čuje“
  • nagluvost (hypoacusis)
  • nemost, afazija (nemogućnost govora)
  • poteškoće u razvoju govora
  • autizam
  • poteškoće u razvoju (psihička retardacija)
  • shizofrenija
  • sindromi straha sa alogijom
  • poremećaji pažnje i slično.

Ovi poremećaji se od gluhove mogu razlikovati (diferencirati) drugim pokazateljima poput socijalnog ponašanja, komunikacije i sposobnosti i načina govora.

Kultura i svakodnevnica

[uredi | uredi kod]

Govor

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Znakovni jezik

Kao specifični jezik gluvih osoba tradicionalno se smatra znakovni jezik područja u kojem žive, a koji se razvija tamo gde se susreću dve ili više gluvih osoba. Osobe kojima je znakovni jezik ujedno i maternji jezik, uvek razmišljaju na tom jeziku. Znakovni jezik takođe koriste i osobe sa normalnim sluhom, i ne samo u komunikaciji sa gluvim već i između sebe, na primjer rođaci i prijatelji gluvih osoba, prevodioci znakovnog jezika, pedagozi i uopšteno osobe koje zanima znakovni jezik. Znakovni jezik takođe između sebe koriste i severnoamerički Indijanci i australijski Aboridžini. I tih razloga i zbog svoje specifičnosti, znakovni jezici su od velikog interesa za lingviste.

Znakovni jezici su potpuni jezici, koji imaju sve osobine govornog jezika. Oni poseduju vlastitu gramatiku, pri čemu prostor ispred tela osobe koja ga govori igra izuzetno veliku ulogu. Svaki znak ovog jezika može se fonološki razložiti na foneme, koji obuhvataju četiri parametra: konfiguraciju ruke, njenu orijentaciju, pokret i položaj. Osim toga, držanje tela, dinamika pokreta, mimika a ponekad i pokreti usana igraju dodatnu ulogu pri sporazumijevanju.

Znakovni jezik nije univerzalan. Oni mogu biti potpuno nerazumljivi između zajednica iz različitih područja. Usvojena je konvencija da se znakovni jezik u svakoj zemlji označava zasebnom skraćenicom (npr. ASL za Severnu Ameriku, LSF za Francusku, DGS za Nemačku, ÖGS za Austriju, YSL za zemlje bivše Jugoslavije itd). Razvoj znakovnih jezika dešava se nezavisno od govornog jezika nekog područja.

Obrazovanje

[uredi | uredi kod]
Čas umetnosti za žene u držanoj školi za gluve, Viskonsin, SAD, oko 1880. godine

Gluvoća koja se javi u ranom detinjstvu znatno utiče na mogućnost učenja govora, jer oko 90% gluve dece ima roditelje koji mogu čuti i nemaju znanje znakovnog jezika. Njihov odgoj i školsko obrazovanje su najčešće jednojezični, usmereni na jezik te zemlje kao i na usmeni način, a vrlo često se znakovni jezik zaobilazi ili potiskuje.

Istraživanja

[uredi | uredi kod]

Transplantacija matičnih ćelija i genska terapija

[uredi | uredi kod]

Jedna studija iz 2005. godine je uspešno ostvarila ponovni rast kohleaskih ćelija kod zamoraca.[19] Međutim, ponovni rast kohleanskih ćelija ne podrazumeva restoraciju slušne senzitivnosti, jer senzorne ćelije mogu ili ne moraju da uspostave veze sa neuronima koji prenose signale od ćelija dlačica do mozga. Studija iz 2008. godine je pokazala da genska terapija kojim se deluje na Atoh1 može da uzrokuje rast ćelija dlake i da privuče neuronske procese u embrionskim miševima. Deo naučne zajednice se nada da će sličan tretman jednog dana moći da poboljša gubitak sluha kod ljudi.[20]

Nedavna istraživanja, objavljena 2012. godine ostvarila su rast kohleaskih nervnih ćelija, što je dovelo do poboljšanja sluha kod skočimiševa,[21] koristeći matične ćelije. Takođe je objavljeno tokom 2013. godine da dolazi do ponovnog rasta ćelija dlake u pužu kod gluvih odraslih miševa pri primeni lekova, što dovodi do poboljšanja sluha.[22] Fondacija za slušno zdravlje u SAD započela je projekat pod nazivom „Projekat restauracije sluha”.[23] Isto tako organizacija „Delovanje na gubitak sluha” u UK je usredsređena na obnavljanje sluha.[24]

Istraživači su izvestili 2015. godine da su genetički gluvi miševi koji su bili tretirani sa TMC1 genskom terapijom delimično povratili svoje čulo sluha.[25][26] Godine 2017, dodatne studije su sprovedene s ciljem tretiranja sindroma Ušera[27] i ustanovljeno je da rekombinatni adeno-asocirani virus nadmašuje starije vektore.[28][29]

Sluh

[uredi | uredi kod]

Pored istraživačkih studija usmerenih na poboljšanje sluha, kao što su one gore navedene, istraživačke studije na gluvima su takođe sprovedene kako bi se bolje razumeo sluh. Pajdžil i Švarc (2005) su sproveli svoju studiju na gluvima koji su ogluveli kasnije u životu i stoga su koristili kohleanske implante da bi čuli. Oni su otkrili dodatne dokaze da brzina kodiranja tona, sistem koji kodira informacije o frekvencijama putem brzine kojom neuroni šalju signale u sluhovni sistem, naročito za niže frekvencije, jer su one kodirane frekvencijama kojima se neuroni aktiviraju iz bazilarne membrane u sinhronom maniru. Njihovi rezultati su pokazali da su subjekti mogli da identifikuju različite tonove koji su bili proporcionalni frekvenciji stimulisanoj jednim elektrodom. Niže frekvencije su detektovane kada je bazilarna membrana bila stimulisana, što pruža dodatne dokaze za kodiranje brzine.[30]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Elsevier, Dorland's Illustrated Medical Dictionary, Elsevier, arhivirano iz originala na datum 11. 01. 2014, pristupljeno 21. 09. 2016. 
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 „Deafness and hearing loss Fact sheet N°300”. mart 2015. Arhivirano iz originala na datum 16. 5. 2015. Pristupljeno 23. 5. 2015. 
  3. ↑ 3,0 3,1 Smith, RJH; Shearer, AE; Hildebrand, MS; Van Camp, G; Pagon, RA; Adam, MP; Ardinger, HH; Wallace, SE i dr.. (2014). Deafness and Hereditary Hearing Loss Overview. PMID 20301607. 
  4. ↑ GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet 388 (10053): 1545–1602. DOI:10.1016/S0140-6736(16)31678-6. PMC 5055577. PMID 27733282. 
  5. ↑ „Deafness”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc.. 2011. Pristupljeno 22. 2. 2012. 
  6. ↑ eBook: Current Diagnosis & Treatment in Otolaryngology: Head & Neck Surgery, Lalwani, Anil K. (Ed.) Chapter 44: Audiologic Testing by Brady M. Klaves, PhD, Jennifer McKee Bold, AuD, Access Medicine
  7. ↑ 7,0 7,1 Lasak, JM; Allen, P; McVay, T; Lewis, D (mart 2014). „Hearing loss: diagnosis and management.”. Primary Care 41 (1): 19–31. DOI:10.1016/j.pop.2013.10.003. PMID 24439878. 
  8. ↑ „1.1 billion people at risk of hearing loss WHO highlights serious threat posed by exposure to recreational noise”. who.int. 27. 2. 2015. Arhivirano iz originala na datum 1. 5. 2015. Pristupljeno 2. 3. 2015. 
  9. ↑ Global Burden of Disease Study 2013, Collaborators (22. 8. 2015). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013.”. Lancet 386 (9995): 743–800. DOI:10.1016/s0140-6736(15)60692-4. PMC 4561509. PMID 26063472. 
  10. ↑ 10,0 10,1 WHO (2008). The global burden of disease: 2004 update. Geneva, Switzerland: World Health Organization. str. 35. ISBN 9789241563710. Arhivirano iz originala na datum 24. 6. 2013. 
  11. ↑ Olusanya, BO; Neumann, KJ; Saunders, JE (1. 5. 2014). „The global burden of disabling hearing impairment: a call to action.”. Bulletin of the World Health Organization 92 (5): 367–73. DOI:10.2471/blt.13.128728. PMC 4007124. PMID 24839326. 
  12. ↑ Elzouki, Abdelaziz Y (2012). Textbook of clinical pediatrics (2 izd.). Berlin: Springer. str. 602. ISBN 9783642022012. Arhivirano iz originala na datum 14. 12. 2015. 
  13. ↑ 13,0 13,1 „Community and Culture - Frequently Asked Questions”. National Association of the Deaf. Arhivirano iz originala na datum 27. 12. 2015. Pristupljeno 31. 7. 2014. 
  14. ↑ „Sound and Fury - Cochlear Implants - Essay”. PBS. Arhivirano iz originala na datum 6. 7. 2015. Pristupljeno 1. 8. 2015. 
  15. ↑ „Understanding Deafness: Not Everyone Wants to Be 'Fixed'”. The Atlantic. 9 August 2013. Arhivirano iz originala na datum 30. 7. 2015. Pristupljeno 1. 8. 2015. 
  16. ↑ „Why not all deaf people want to be cured”. The Daily Telegraph. 13 September 2012. Arhivirano iz originala na datum 24. 9. 2015. Pristupljeno 2. 8. 2015. 
  17. ↑ Sparrow, Robert (2005). „Defending Deaf Culture: The Case of Cochlear Implants”. The Journal of Political Philosophy 13 (2): 135–152. DOI:10.1111/j.1467-9760.2005.00217.x. Pristupljeno 30. 11. 2014. 
  18. ↑ Siegfried Priglinger, Josef Zihl: Sehstörungen bei Kindern: Diagnostik und Frühförderung. 1. izd. Verlag Springer, Beč. 2007. ISBN 978-3-211-83608-8. pp. 113, 169ff.
  19. ↑ Coghlan, Andy (14. 2. 2005). „Gene therapy is first deafness 'cure'”. NewScientist.com News Service. Arhivirano iz originala na datum 14. 9. 2008. 
  20. ↑ Gubbels, SP; Woessner, DW; Mitchell, JC; Ricci, AJ; Brigande, JV (2008). „Functional auditory hair cells produced in the mammalian cochlea by in utero gene transfer”. Nature 455 (7212): 537–41. Bibcode 2008Natur.455..537G. DOI:10.1038/nature07265. PMC 2925035. PMID 18754012. 
  21. ↑ Gewin, Virginia (12. 9. 2012). „Human embryonic stem cells restore gerbil hearing”. Nature. DOI:10.1038/nature.2012.11402. Arhivirano iz originala na datum 14. 12. 2012. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  22. ↑ Ander, Davida. „Drug may reverse permanent deafness by regenerating cells of inner ear: Harvard study”. National Post. Arhivirano iz originala na datum 16. 2. 2013. 
  23. ↑ „Hearing Health Foundation”. HHF. Arhivirano iz originala na datum 27. 01. 2013. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  24. ↑ „Biomedical research – Action On Hearing Loss”. RNID. Arhivirano iz originala na datum 23. 01. 2013. Pristupljeno 22. 1. 2013. 
  25. ↑ Gallacher, James (9. 7. 2015). „Deafness could be treated by virus, say scientists”. UK: BBC. Arhivirano iz originala na datum 9. 7. 2015. Pristupljeno 9. 7. 2015. 
  26. ↑ Askew, Charles (8. 7. 2015). „Tmc gene therapy restores auditory function in deaf mice”. Science Translational Medicine (American Association for the Advancement of Science) 7 (295): 295ra108. DOI:10.1126/scitranslmed.aab1996. PMC 7298700. PMID 26157030. 
  27. ↑ Isgrig, K; Shteamer, JW; Belyantseva, IA; Drummond, MC; Fitzgerald, TS; Vijayakumar, S; Jones, SM; Griffith, AJ i dr.. (mart 2017). „Gene Therapy Restores Balance and Auditory Functions in a Mouse Model of Usher Syndrome”. Molecular Therapy 25 (3): 780–791. DOI:10.1016/j.ymthe.2017.01.007. PMC 5363211. PMID 28254438. 
  28. ↑ Landegger, LD; Pan, B; Askew, C; Wassmer, SJ; Gluck, SD; Galvin, A; Taylor, R; Forge, A i dr.. (mart 2017). „A synthetic AAV vector enables safe and efficient gene transfer to the mammalian inner ear”. Nature Biotechnology 35 (3): 280–284. DOI:10.1038/nbt.3781. PMC 5340646. PMID 28165475. 
  29. ↑ Pan, B; Askew, C; Galvin, A; Heman-Ackah, S; Asai, Y; Indzhykulian, AA; Jodelka, FM; Hastings, ML i dr.. (mart 2017). „Gene therapy restores auditory and vestibular function in a mouse model of Usher syndrome type 1c”. Nature Biotechnology 35 (3): 264–272. DOI:10.1038/nbt.3801. PMC 5340578. PMID 28165476. 
  30. ↑ Carlson, N. R. (2010). Physiology of behavior. (11 ed.). Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education, Inc.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Gluhoća&oldid=41876450