Три тачке
Знак прекида (три тачке)1 пише се као знак да је изостављен део текста, а у експресивнијем стилу (нарочито у приповедачкој прози) и као знак недоречености, непотпуности онога што је речено, нпр.:
- Брдо је обрасло клеком, чечваром…
У текстовима обичног, информативног стила овај знак најчешће се пише кад се туђи текст не наводи целовито, него се испуштају делови који су у датој прилици небитни или непотребни; нпр. као потврда речи оклопник у речнику се наводи:
- Силни оклопници, без мане и страха … ви јурнусте тада у облаку праха.
Каткад аутор који непотпуно преноси туђи текст ставља знак прекида у угласту заграду, како би нагласио да је скраћивање његово, а не преузето из текста који се наводи. Ретко за овим поступком постоји права потреба, тј. обично је довољно да се испуштање обележи са три тачке, а подразумева се да је скраћивање извео аутор који преноси туђи текст. Разуме се, његова је обавеза да скраћивањем не промени смисао текста.
- Силни оклопници, без мане и страха […] ви јурнусте тада у облаку праха.
Апостроф
Апостроф — знак у облику подигнутог зареза (запете)2 — пише се у речима које се схватају као окрњене, на местима на којима су у писању изостала слова (обично на једном месту једно), а у изговору гласови.
Апостроф се пише кад се дословно наводи нечији говор који се од нормалног, стандардног разликује изостанком појединих гласова (специфични жаргон, дијалекат или лични манир), нпр. Нисам ’тела д’ идем. У ствари, овај се поступак примењује у текстовима опште намене да би се нечији говор обележио као некњижеван и да би се лакше разазнала окрњена реч, а не у егзактном стручном записивању говора.
Потреба за изостављањем самогласника — а тиме и за писањем апострофа — посебно је честа у стиховима утврђеног броја слогова. Примера има доста у народним песмама (нпр. Он с’ обзире здесна налијево) и код старијих песника (нпр. код Змаја: Ал’ и мене ј’ мирис овај обасуо), а у новијој поезији знатно мање. Особито се избегава нереално, произвољно окрњивање речи, тј. уношење облика који се у некој прилици не чују и у живој речи.
Апостроф је обавезан у једносложним речима кад се изостави само гласник (као л’, ј’, с’, м’, т’, г’, д’ — уместо ли, је, се, ме и ми, те и ти, га, да), као и у другим случајевима испуштања (елизије) само гласника у додиру с другом речју или успостављања необичног скраћеног облика због потреба стиха (скин’ ме ум. скини ме, њег’ва ум. његова и др.).
Ово не значи да се апостроф обавезно пише кад год се узме какав облик који се од стандардног разликује по одсуству неког гласа — ако је као краћи облик узета позната архаична, разговорна или дијалекатска варијанта речи. У овом се оставља знатна слобода аутору текста, али нема праве потребе за апострофом у облицима типа
- нек (уместо нека),
- међ (међу),
- нит (нити),
- рад (ради).
Не препоручује се писање апострофа ни уз краће облике инфинитива (чинит, планут) и глаголског прилога (знајућ, мислећ), а кад се два кратка самогласника сажму у један дуги, боље је писати знак дужине (в. ниже, т. 22Љ) него апостроф. Кад двосложна замена дугог јата (ије) због потреба стиха постане једносложна (је), уместо изостављеног и пише се апостроф, али је допуштено и писање пуног облика, иако се он због ритма изговара без и (б’јеле дворе или бијеле дворе).
У писању туђих имена апостроф каткад преузимамо из матичног језика (Д’Абанкур, Д’Артањан),
Генитивни знак
У опште правописне знакове спада и знак дужине (угласти). Разлика између дугих и кратких самогласника систематски се означава само у акцентованом тексту, где се ненаглашена дужина бележи равном цртом, а дуги акценти истовремено означавају нагласак и дужину. Угласти пак знак дужине пишемо у било ком тексту, али само по потреби — да се јасније разазнају речи.
- Најчешће је знак дужине потребан у генитиву множине (зато се назива и генитивним знаком), кад се овај облик пише подударно с којим једнинским падежом, а сам склоп реченице није довољан да отклони двоумицу; нпр.:
- школа без учитеља̂,
- као да немаш руку̂,
- одвојила се од кћери̂,
- само нека буде киша̂ (више њих) итд.
- Овај знак се пише и да се (у говорном језику и у поезији) обележи дужина настала сажимањем двају самогласника:
- ко̂ или ка̂ (ум. као),
- мисо̂ или миса̂ (мисао),
- ваљо̂ница (ваљаоница) и др.
- И на самогласнику који је постао дуг зато што је суседно р изгубило слоговност често се пише знак дужине:
- гро̂це (двосложно гро-це, за разлику од стандардног тросложног гр-о-це),
- гро̂ница (болест грла).
- Поред генитива множине, знаком дужине могу се диференцирати и други облици с дугим самогласником кад се пишу једнако као и нека реч с кратким самогласником, нпр.:
- имперфекти бра̂х, писа̂х, чита̂х (у аористу је а кратко),
- презент носи̂, носи̂те за разлику од императива, затим
- подударни облици у непосредном суседству: и са̂м сам то знао, да да̂ на знање, нешто ме у гуши гу̂ши и сл.
Уместо знаком дужине, облици се могу диференцирати и стандардним акцентовањем (в. следећи одељак), само што се оно избегава у текстовима широке намене. (В. и Акценти.)
Акценти
У правописни стандард спадају и прозодијски знакови четири акцента и ненаглашена дужина; основне представе о нашим акцентима и њиховом бележењу требало би да буду предмет општег образовања. Акценти се бележе у речницима, граматикама и стручним језикословним текстовима, а у текстовима шире намене по потреби; доста често се јавља потреба за њима и у поезији кад није слободног стиха, а познавање акцената неопходно је за разумевање метрике. У нашем стандардном језику разликују се четири акцента: кратки силазни или краткосилазни (нпр. па̏зити), кратки узлазни или краткоузлазни (чѝнити), дуги силазни или дугосилазни (па̑мтити) и дуги узлазни или дугоузлазни (ра́дити); с њима се комбинују и ненаглашене дужине, које у књижевном изговору могу стајати само иза акцента (чѝнӣм), У многим нашим народним говорима акценат се битно разликује од књижевног; нпр. стихови из Луче микрокозма које стандардно овако акцентујемо:
- Та̏д ће о̏пштӣ тво́рац по̀чинути и сво̑ј све̑тӣ за́вјет ѝспунити
у Његошевом родном (његушко-цетињском) говору имали би овакав нагласак:
- Та̏д ће о̏пштӣ тво̄ра̏ц почи̏нӯти и сво̑ј све̑тӣ за̄вје̏т испу̏нӣти.
(В. и Акценти.)
Помоћни знакови
Поред већ приказаних знакова, повремено се и у текстовима општије намене употребљавају још неки помоћни знакови, највећим делом преузети из одређених струка у којима имају систематску примену.
Звездица
Звездица (подигнута) најшире се употребљава кад се упућује на белешку испод текста којом ће се допунити оно што је речено у основном тексту; ако се на истој страни понови овај поступак, звездица се удваја. Кад је више фуснота, боље је писати подигнуте ситне бројке него звездице.
У стручним језичким текстовима звездица се пише испред речи и форманата који се теоријски реконструишу или претпостављају, нпр. кад предочавамо како је нека реч гласила у прасловенско доба (нпр. *golva, *melko — данас глава, млеко/млијеко). У језичким приручницима шире намене звездицом се каткад маркирају некњижевне речи.
Ситне бројке
Ситне бројке пишу се као експонентне (подигнуте) и индексне (спуштене). Поред употребе у разним скраћеничким симболима и стручним графијама, подигнуте бројке (као и звездице) указују на напомене испод текста (фусноте, подбелешке). Доста је обично и писање скраћеница м2, мЗ, км2 и сл. (у значењу ’квадратни метар’, ’кубни метар’, ’квадратни километар’).
Знак степена
Знак степена, у виду подигнуте нуле или слова о3, пише се уз бројке које означавају угаоне, географске и температурне степене (нпр. Данас је 29° у хладу). Каткад се пише и уз параграфске бројке (уместо полузаграде или тачке), којима се рашчлањује неки текст.
Знак процента
У обичне знакове спада и знак процента (%), а нешто је ређи знак промила (‰).4
Коса црта
Коса црта има доста честу и разноврсну употребу, иако углавном необавезну. Поред значења разломачке црте (нпр. 3/7 ’три седмине’), најобичнија је између бројки при оквирном одређивању времена или временског интервала, нпр. школска 2010/2011. година, у ноћи 5/6. јануара, књига из 1536/1537. године.
Коса црта се пише и између напоредних или алтернативних језичких облика (у значењу ’поред’, ’или’), нпр. наставак -ов/-ев, Хонг Конг / Хонконг5; у овом значењу употребљава се и двојна усправна црта (‖), којом се означава и цезура у стиховима при њиховој анализи. Коса црта пише се и као знак стиха, да се разграниче стихови кад их цитирамо не прелазећи на нови ред, али је у овом значењу обичнија усправна црта, нпр.:
- Пучина плава | спава. | Прохладни пада мрак. | Врх хриди црне | трне | задњи румени зрак.6
У дактилографији се косе црте пишу уместо угласте заграде, а на оскудно опремљеним машинама и уместо обле, али је у штампи овај поступак изван норме; ипак се у неким стручним текстовима косе црте и у штампи узимају као допунски вид заграде у стручној симболици.
Посебни знакови
У списима и саставима опште намене употребљавају се каткад и неки познати или прозирни знакови који не припадају општем правопису него посебном изразу везаном за поједине делатности или за посебне прилике.
Двојни апостроф
Као знак понављања онога што је горе написано у колонално организованом тексту пише се двојни апостроф (’’ — ’дето’), или пак (обично у ручном писму) две усправне цртице између водоравних црта или цртица.
Тилда
У обради речничке јединице знак тилда (једнак мат. знаку ’слично’: ~) пише се уместо насловне речи, да се не би поново исписивала. Истим знаком означава се каткад и заменљивост, алтернација две језичке јединице.
Стрелица
Овим знаком се у лексиконима и сл. каткад означава упућивање на другу заглавну реч (одредницу, натукницу), а њоме се може означити и развојни језички процес (нпр. листје → лишће).
Остало
Општију примену добијају и
- математички знак једнакости и плус,
- као и неки лингвистички знакови:
- трема (две тачке изнад слова) — знак да се слово посебно чита (нпр. да је р самогласничко иако је у суседству са самогласником),
- знак краткоће (горе отворени ситни лук изнад самогласничког слова) и др.