Пређи на садржај

Хорор филм

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Horror film)
Лон Чејни Старији у филму Фантом из опере

Хорор филмови су филмови који би требало да изазову страх, стрепњу и ужас код гледаоца. Тематика хорор филмова углавном је везана за смрт и мистичне догађаје. У скоро сваком хорор филму централни лик је негативац. Ранији хорор филмови су углавном били засновани на готској литератури са чудовиштима, као што су вампири, вукодлаци, духови и друго.

Филмови овог жанра су испрвла били углавном нискобуџетни, са експлицитним сценама насиља. После Другог светског рата јасно се издвајају поджанрови хорора и настају први квалитетни и цењени филмови овог типа.

Први филмови који се могу сматрати хорорима јесу нека нема, краткометражна остварења Жоржа Мелијеса из средине 1890-их, међу којима се као први хорор филм икада издваја Ђавоља кућа из 1896. године. Три године касније, појављују се први јапански филмови страве и ужаса, а 1910. и први хорор-блокбастер - Франкенштајн.

Први дугометражни филмови ове врсте се појављују са Квазимодом - првим дугометражним чудовиштем у историји филма, јунаком романа Звонар Богородичине цркве у Паризу Виктора Игоа. Двадесете године прошлог века су период када настају нека од најпознатијих имена из света филма: Доктор Џекил и Господин Хајд (1920), Фантомска кочија (1921), Носферату – Симфонија ужаса (1922) - прва адаптација Брам Стокеровог романа Дракула, Фантом из опере (1925). То је доба када стварају прве холивудске звезде хорор филма - Лон Чејни Старији, Бела Лугоши и Борис Карлоф. Године 1941. појављује се филм Вукодлак - не први те врсте, али свакако од највећег утицаја на режисере данашњих акционих хорора.

1950е године у жанр страве и ужаса доносе нове теме, као што су: инвазија ванземаљаца, напад зомбија, мутирање инсеката и рептила, али и човека услед нуклеарног загађења (Други светски рат). Тада се хорор први пут грана на два жанра: апокалиптични хорор (који данас спада у научну фантастику) и демонски хорор који је данас еволуирао у неколико врста. Кристофер Ли 1957. године глуми у Проклетству Франкенштајна, а прве савремене хорор филмове почиње да ствара Теренс Фишер.

Ово је период када настају најквалитетнији и најнаграђиванији хорор филмови. Хорор жанр до тада није сматран јаком категоријом, многи филмови су били неправедно потцењивани и сматрани популарном забавом публике. Шездесетих година се појављују веома успешне филмске адаптације мрачних прича Едгара Алана Поа, а првим савременим хорор-блокбастерима почињу да се граде, односно завршавају каријере. Наиме, награђиваним психолошким хорором Розмарина беба из 1968. године Роман Полански постаје светски познат и признат режисер, што само потврђује филмом Станар - његовим трећим хорором, снимљеним неколико година касније. Филмовима Психо и Птице, каријера Алфреда Хичкока достиже врхунац. Још један утицајан филм био је Ноћ живих мртваца из 1968. године који је касније доживео бројне римејкове и наставке.

Седамдесетих година у биоскопе излазе чувени Егзорциста са глумачком екипом коју чине Елен Берстин, Линда Блер, Макс фон Сидоу и други, као и филм Исијавање - Стенлија Кјубрика. То је доба нових тема у овом жанру - сада постају популарни зло дете, истеривање ђавола, као и теме тада насталих сплатер филмова. Најпознатији из тог периода су, поред поменута два, и Алис, слатка Алис са Брук Шилдс, Предсказање са Грегоријем Пеком, Брда имају очи, Тексашки масакр моторном тестером, Кери, као и Ноћ вештица и Петак 13. који су имали велик финансијски успех. Канадски редитељ Дејвид Кроненберг тада стиче међународну славу, иако је његове сплатере критика лоше оценила .[тражи се извор]

Последњи квалитетан филм пре него што наступи доба лоших хорора јесте Осми путник - Ридлија Скота [тражи се извор]. Освојио је бројне награде критике, али и велику финансијску добит. Амерички филмски институт га је прогласио 33. најбољим филмом свих времена. Сигорни Вивер је за улогу поручника Риплија номинована за Оскар за најбољу главну глумицу.

Период од 80-их до средине 90-их година прошлог века се сматра периодом лоших хорор филмова,[тражи се извор] односно добом слешера. Слешери су филмови у којима је главни лик психопата, серијски убица, са којим најчешће долазе у сусрет тинејџери, углавном у напуштеним кућама или летњим камповима. Наиме, ови филмови страве и ужаса су снимани великом брзином, а за њихово снимање су издвајане минималне суме новца, и главни циљ режисера био је велик комерцијални успех за кратко време. Неки од хорора 70-их су тада доживели наставке, попут филмова: Ноћ вештица, Петак 13 који је имао чак 11 наставака и Страва у Улици брестова, која је поред укупно 7 делова, добила још 2 филма (1 римејк и 1 прекел) у периоду од 2000 ...

Снимање слешера се наставља и у другој половини 90-их, али са два изузетка: 1992. године излази добитник три Оскара, готички хорор Дракула са глумачком екипом коју чине Ентони Хопкинс, Кијану Ривс, Винона Рајдер, Моника Белучи и Гари Олдман, а који потписује Франсис Форд Копола. Две године касније појављује се високобуџетни готички хорор Интервју са вампиром са Томом Крузом, Бредом Питом, Антонио Бандерасом и Кирстен Данст у главним улогама. Филм је био номинован за два Оскара, а његова зарада данас износи преко 220 милиона долара.

Касних деведесетих се снимају бројне пародије на тему хорора из 80-их година. Четири последња велика хорора прошлог века била су Анаконда, Знам шта сте радили прошлог лета, Врисак и велики биоскопски хит - филм Мумија са Рејчел Вајс и Бренданом Фрејзером у главним улогама.

Почетак те деценије није обележен превеликим бројем хорор филмова. Слешери су имали још два велика успеха пре него што су полако почели бити смењивани неким другим поджанровима хорора: то су била два блокбастера, која су напунила биоскопе широм света - Последња екскурзија и Погрешно скретање. Године 2001. појављује се први велики психолошки хорор после Исијавања из 70-их година прошлог века - то је био филм Духови у нама, шпанског режисера Алехандра Аменабара, са Никол Кидман у главној улози. Уследили су филмови Духови прошлости са Мишел Фајфер, Рупа и Круг, Пакт са вуковима са Моником Белучи, Зора живих мртваца, Амитивилски ужас, 28 дана касније, Ван Хелсинг са Хјуом Џекменом, Огледала, затим пародија на хорор филмове - Мрак филм, али и два слешера, која су остварила знатну зараду: Хостел и Тестера.

Веома успешан психолошки хорор 2010. године био је Црни лабуд, за који је Натали Портман освојила Оскар за најбољу главну глумицу, а који је зарадио више од 225 милиона долара у биоскопима широм света. Годину дана касније акциони хорор Вукодлак са Ентонијем Хопкинсом, Бенисиом дел Тором и Емили Блант добија Оскар за најбољу шминку.

Познати ствараоци хорора

[уреди | уреди извор]

Први велики режисер филмова страве и ужаса био је Алфред Хичкок. Иако је до своја два култна хорор филма имао веома остварену каријеру, они су му донели огромну славну и успех. Филм Психо је био номинован за четири, а Птице за једног Оскара. Pежисер који је обележио веома дуг период од 50 година, почев од 70-их је Вес Крејвен. Његову каријеру је обележио велики број успешних хорора. Роман Полански филмом Одбојност са Катрин Денев, започиње своју трилогију Ужаси стана, коју наставља и данас популарном Розмарином бебом са Мијом Фароу, а завршава филмом Станар са Изабел Ађани. Са ова три филма ушао је у Холивуд као један од најбољих не-америчких режисера на свету. Данас су два најуспешнија режисера хорор филмова Гиљермо дел Торо и Тим Бертон, који у све своје филмове додаје своју специфичну ноту морбидности. Његови најуспшенији хорор филмови су Свини Тод: Паклени берберин из улице Флит, Мртва невеста и Успавана долина.

Подела хорор филмова

[уреди | уреди извор]
  • Сплатер - хорор који застрашује сценама насиља и мучења.

Примери: Хостел (2005), Слагалица страве (2004), Господари пакла (1987), Ђавољи шкарт (2005), Српски филм (2010)...

Примери: Страва у Улици брестова (1984), Петак 13 (1980), Ноћ вештица (1978), Врисак (1996), Знам шта сте радили прошлог лета (1997)...

Примери: Ван Хелсинг (2004), Мумија (1999), Повратак мумије (2000), Притајено зло (2002), Подземни свет (2003)...

  • Психолошки хорор - хорор који изазива страх музиком, кадровима или чињеницама које закључује публика, а које главни јунак не може да схвати; то су филмови који треба да уплаше гледаоца без употребе физичког насиља.

Примери: Розмарина беба (1968), Црни лабуд (2010), Духови у нама (2001), Кад јагањци утихну (1991), Кабинет доктора Калигарија (1920)...

Примери: Интервју са вампиром (1994), Дракула (1992), Отвори врата правом (2008), Гримизни врх (2015), Ђавоља кичма (2001)...

Примери: Ајкула (1975), Птице (1963), Пирана (1978), Анаконда (1997), Арахнофобија (1990)...

Примери: Истеривач ђавола (1973), Поседнуће (1963), Полтергајст (1982), Астрална подмуклост (2010), Призивање зла (2013)...

  • Пронађени снимак - главни ликови су направили снимак, који је касније неко пронашао, док су они нестали или су убијени.

Примери: Вештица из Блера (1999), Паранормална активност (2007), REC (2007), V/H/S (2012), Посета (2015)...

Примери: Човек од прућа (1973), Средина лета (2019), Голем (1915), Виј (1967), Наслеђено зло (2018)...

  • Ђало - врста хорора карактеристична за италијанске редитеље, у којима главни лик покушава да открије идентитет серијског убице, који најчешће носи црни капут и рукавице. Многи ђало сматрају подврстом слешера, који је настао у Америци под директним утицајем ових италијанских филмова.

Примери: Тамно црвено (1975), Птица са кристалним перјем (1970), Безумље (1980), Крв и црна чипка (1964), Феномен (1985)...

Примери: Осми путник (1979), Франкенштајн (1931), Реаниматор (1985), Предатор (1987), 28 дана касније (2002)...

  • Телесни хорор - филмови који приказују гротескне и узнемирујуће промене на људском телу.

Примери: Мува (1986), Видеодром (1983), Аутопсија Џејн Доу (2016), Друштво (1989), Злоћудно (2021)...

Примери: Гремлини (1984), Леприкон (1993), Мрак филм (2000), Шон живих мртваца (2004), Накарадно (2020)...