Електронска музика

Електронска музика
Стилско поријекло	хип хоп, пост-диско, пост-пунк, психоделична музика
Типични инструменти	дигитална аудио радна станица; MIDI електронски музички инструмент
Мејнстрим популарност	крајем 19. и почетком 20. вијека
Фузиони жанрови
техно

Електронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.

„Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“ Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике. Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“

Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“).

Порекло: крај 19. века до почетка 20. века

Trautonium, 1928

Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897

Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума

У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.

а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената. Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте. Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.

Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music. Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електронике у утицајном манифесту The Art of Noises.

Ране композиције

Лав Термен демонстрира теремин in 1927

Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење. Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално произвођени од почетка 1930-их.

Од краја 1920-их, повећана практичност електронских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним инструментима.

Авангардни композитори су критиковали предоминантну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез. Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета, док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.

Снимљени експерименти

Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа. Грамофони су постали уобичајени предмет у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.

Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.

Развој: од 1940. до 1950-иx

Електроакустични тип музике

Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција

Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их.

Електронска музика

У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.

Јапанска електронска музика

Сименс Студио за електронску музику

Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу.

Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су "Затворена жена" и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.

Америчка електронска музика

Детроит - Фестивал електронске музике 2002

У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет "Имагинарних пејзажа" између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио "јаку импресију ". Пројекат "Музика за магнетну траку" формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна.

Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.

Диџеј - лого

Колумбија-Принстн центар

Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: "Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други." Ушачевски је касније рекао: "Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс. У једном интервјуу је изјавио: "Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте." Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: " Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте. Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: "Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту." где нам је "велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:" То је то "(" то значи музика будућности ").

Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да "продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.

Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - "импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), "егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета." Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: "Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације." 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.

Средином до краја 1950-их

Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.

Уживо електронска музика

Жива електронска музика

Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава "савијање кола" - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.

Успон плесне музике

Електронска плесна музика

Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.

2000.-2010.

Диџеј

Како је компјутерска технологија постала приступачнија и музички софтвер напредовао, интеракција са технологијом музичке продукције је сада могућа користећи средства која немају везе са традиционалним праксама музичког извођења: на пример, перформансе лаптопа и кодирања. термин Лајв ПА се односи на било коју изведбу електронске музике уживо, било са лаптопима, синтесајзерима или другим уређајима. У последњој деценији, појавило се више виртуелних студијских окружења заснованих на софтверу, који проналазе популарну привлачност. Такви алати пружају одрживе и исплативе алтернативе типичним производним студијима заснованим на хардверу, а захваљујући напретку у микропроцесорској технологији, сада је могуће креирати висококвалитетну музику користећи мало више од једног преносног рачунара. Такав напредак је демократизовао стварање музике, што је довело до масовног повећања количине домаће електронске музике која је доступна широј јавности путем интернета. Софтверски базирани инструменти и јединице ефеката (тзв. "Плугинс") могу се уградити у компјутерски засновани студио користећи ВСТ платформу. Неки од ових инструмената су мање-више тачне реплике постојећег хардвера. У многим случајевима, ови инструменти засновани на софтверу се звучно не могу разликовати од њиховог физичког партнера.

Литература

• Aitken, Stuart (10. 5. 2011), „Charanjit Singh on How He Invented Acid House … by Mistake”, The Guardian, London (10 May) 
• Anderson, Jason (2008), "Slaves to the Rhythm: Kanye West Is the Latest to Pay Tribute to a Classic Drum Machine" (28 November), CBC News website, Приступљено 5. 6. 2011 
• Angus, Robert (1984), „History of Magnetic Recording, Part One”, Audio Magazine (August): 27—33 
• Ankeny, Jason (n.d), "Yellow Magic Orchestra: Biography", Allmusic.com 
• Ankeny, Jason (2010), "Kraftwerk: Biography", Allmusic.com 
• Anonymous, "Inventing the Wire Recorder", Recording History: The History of Recording Technology (www.recording-history.org), Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г., Приступљено 5. 6. 2011 
• Anonymous, „Synthpop”, Allmusic, Архивирано из оригинала 04. 05. 2012. г., Приступљено 11. 09. 2017 . (archive on 10 March 2011)
• Anonymous (1972), Liner notes to The Varese Album, Columbia Records, MG 31078 
• Anonymous (1979), „Artists and Producers Strive for Inroads Overseas”, Billboard (26 May): J—14, J—31 
• Anonymous (2001), „Theremin”, BBC h2g2 encyclopaedia project (2 April), Приступљено 20. 6. 2008 . Guide ID: A520831 (Edited).
• Anonymous (2006), „1935 AEG Magnetophon Tape Recorder”, Mix: Professional Audio and Music Production (mixonline.com), Архивирано из оригинала 8. 2. 2013. г., Приступљено 5. 6. 2011 
• Anonymous (2009), „23rd Annual International Dance Music Awards Nominees & Winners”, Winter Music Conference, Архивирано из оригинала 18. 2. 2009. г. 
• Bassingthwaighte, Sarah Louise (2002), „Electroacoustic Music for the Flute”, DMA dissertation, Seattle: University of Washington, Приступљено 29. 12. 2011 
• Bayly, Richard (1982—83), „Ussachevsky on Varèse: An Interview April 24, 1979 at Goucher College”, Perspectives of New Music, 21 (no. 1 (Fall–Winter 1982) and no. 2 (Spring–Summer 1983)): 145—51, doi:10.2307/832872 
• Begault, Durand R. (1994). 3-D Sound for Virtual Reality and Multimedia. Boston: Academic Press. ISBN 978-0-12-084735-8. . (Online reprint, NASA Ames Research Center Technical Memorandum facsimile 2000.
• Brick, Howard (2000). Age of Contradiction: American Thought and Culture in the 1960s. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8700-2.  (Originally published: New York: Twayne, 1998)
• Bush, John, "Tomita: Biography", Billboard.com website, Архивирано из оригинала 14. 11. 2011. г., Приступљено 5. 6. 2011 
• Bush, John, "Snowflakes Are Dancing: Electronic Performances of Debussy's Tone Paintings, Isao Tomita", Allmusic.com 
• Bush, John (2009), "Song Review: 'Blue Monday'", Allmusic website 
• Busoni, Ferruccio (1962), Sketch of a New Esthetic of Music, translated by Dr. Th. Baker and originally published in 1911 by G. Schirmer. Reprinted in Three Classics in the Aesthetic of Music: Monsieur Croche the Dilettante Hater, by Claude Debussy; Sketch of a New Esthetic of Music, by Ferruccio Busoni; Essays before a Sonata, by Charles E. Ives, New York: Dover Publications, Inc., стр. 73—102 
• Bussy, Pascal (2004). Kraftwerk: Man, Machine and Music (3rd изд.). London: SAF. ISBN 978-0-946719-70-9. 
• Chadabe, Joel (1997), Electric Sound: The Past and Promise of Electronic Music, Upper Saddle River, New Jersey: Prentice Hall 
• Chadabe, Joel (2004), „Electronic Music and Life”, Organised Sound, 9 (1): 3—6, doi:10.1017/s1355771804000020 
• Chowning, John (1973), „The Synthesis of Complex Audio Spectra by Means of Frequency Modulation”, Journal of the Audio Engineering Society, 21 (7): 526—34 .
• Collins, Nick (2003), „Generative Music and Laptop Performance”, Contemporary Music Review, 22 (4): 67—79, doi:10.1080/0749446032000156919 .
• Crab, Simon (2005), "The Hammond Novachord (1939)", 120 Years of Electronic Music website, Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г., Приступљено 5. 6. 2011 
• Donhauser, Peter (2007), Elektrische Klangmaschinen, Vienna: Boehlau .
• Doornbusch, Paul (2005). The Music of CSIRAC, Australia's First Computer Music. with accompanying CD recording. Australia: Common Ground Publishers. ISBN 978-1-86335-569-8. .
• Eimert, Herbert (1958), „What Is Electronic Music?”, Die Reihe, 1 (English edition): 1—10 .
• Eimert, Herbert (1972), „How Electronic Music Began”, Musical Times, 113 (1550 (April)): 347—349, doi:10.2307/954658 . (First published in German in Melos 39 (January–February 1972): 42–44.)
• Emmerson, Simon (1986), The Language of Electroacoustic Music, London: Macmillan .
• Emmerson, Simon, ур. (2000). Music, Electronic Media, and Culture. Aldershot (Hants.), Burlington (VT): Ashgate. ISBN 978-0-7546-0109-8. 
• Emmerson, Simon (2007). Living Electronic Music. Aldershot (Hants.), Burlington (VT): Ashgate. ISBN 978-0-7546-5546-6. 
• Engel, Friedrich Karl (2006), "Walter Weber's Technical Innovation at the Reichs-Rundfunk-Gesellschaft" (PDF), Richardhess.com, Приступљено 18. 6. 2010 
• Engel, Friedrich Karl; and Peter Hammar (2006), "A Selected History of Magnetic Recording" (PDF), further editing by Richard L. Hess, Richardhess.com, Приступљено 18. 6. 2010 
• Frankenstein, Alfred (1964), „Space-Sound Continuum in Total Darkness”, San Francisco Chronicle (October 17)  (Excerpt exist on History of Experimental Music in Northern California)
• Fujii, Koichi (2004), „Chronology of Early Electroacoustic Music in Japan: What Types of Source Materials Are Available?”, Organised Sound, 9: 63—77, doi:10.1017/S1355771804000093 
• Gard, Stephen (2004), Nasty Noises: 'Error' as a Compositional Element, Sydney Conservatorium of Music, Sydney eScholarship Repository 
• Glinsky, Albert (2000). Theremin: Ether Music and Espionage. Music in American Life. foreword by Robert Moog. Urbana and Chicago: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02582-2. 
• Gluck, Robert J. (2005), „Fifty Years of Electronic Music in Israel”, Organised Sound, 10 (2): 163—80, doi:10.1017/S1355771805000798 .
• Griffiths, Paul (1995). Modern Music and After: Directions Since 1945. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816578-1. 
• Hammar, Peter (1999), „John T. Mullin: The Man Who Put Bing Crosby on Tape”, Mix Online (1 October), Архивирано из оригинала 31. 1. 2010. г., Приступљено 13. 1. 2010 
• Harris, Craig (n.d), Tom Dissevelt: Biography, Allmusic.com 
• Hertelendy, Paul (2008), Spatial Sound's Longest Running One-Man Show (Dec.7,2008), artssf.com, Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г., Приступљено 3. 3. 2011 
• Holmes. ISBN 978-0-07-141748-8. ISBN 978-1-4082-7674-7.
• Holmes, Thomas B. (2002). Electronic and Experimental Music: Pioneers in Technology and Composition (Second изд.). London: Routledge Music/Songbooks. ISBN 978-0-415-93643-9. 
• Holmes, Thom (2008). Electronic and Experimental Music: Technology, Music, and Culture (third изд.). London and New York: Routledge. (cloth); (pbk). ISBN 978-0-203-92959-9. (ebook). ISBN 978-0-415-95781-6.. .
• Johnson, Steven (2002). The New York Schools of Music and Visual Arts: John Cage, Morton Feldman. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-93694-1. 
• Krause, Manfred (2002), „AES Convention 112 (April)”, The Legendary 'Magnetophon' of AEG, Audio Engineering Society E-Library., paper number 5605.  Abstract.
• Jenkins, Mark (2007). Analog Synthesizers: Understanding, Performing, Buying: From the Legacy of Moog to Software Synthesis. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-240-52072-8. .
• Kurtz, Michael (1992). Stockhausen: A Biography. translated by Richard Toop. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14323-8. 
• Lebrecht, Norman (1996). The Companion to 20th-Century Music. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80734-3. 
• Loubet, Emmanuelle (1997), translated by Brigitte Robindoré and Curtis Roads, „The Beginnings of Electronic Music in Japan, with a Focus on the NHK Studio: The 1950s and 1960s”, Computer Music Journal, 21 (4): 11—22, doi:10.2307/3681132 
• Loy, Gareth (1985), „About Audium—A Conversation with Stanley Shaff”, Computer Music Journal, 9 (2 (Summer)): 41—48, doi:10.2307/3679656, Архивирано из оригинала 24. 06. 2017. г., Приступљено 11. 09. 2017 .
• Luening, Otto (1964), „Some Random Remarks About Electronic Music”, Journal of Music Theory, 8 (1 (Spring)): 89—98, doi:10.2307/842974 .
• Luening, Otto (1968), „An Unfinished History of Electronic Music”, Music Educators Journal, 55 (3 (November)): 42—49, 135—42, 145, doi:10.2307/3392376 .
• Maginnis, Tom (n.d), The Man Who Dies Every Day: Ultravox: Song Review, Allmusic.com, Архивирано из оригинала 11. 3. 2011. г. . ( at webcitation.org)
• Mattis, Olivia (2001), „Mathews, Max V(ernon)”, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, edited by Stanley Sadie and John Tyrell, London: Macmillan .
• Montanaro, Larisa Katherine (2004), „A Singer's Guide to Performing Works for Voice and Electronics” (PDF), DMA thesis, Austin: The University of Texas at Austin, Архивирано из оригинала (PDF) 11. 9. 2008. г., Приступљено 11. 9. 2017 .
• Morawska-Büngeler, Marietta (1988), Schwingende Elektronen: Eine Dokumentation über das Studio für Elektronische Musik des Westdeutschen Rundfunk in Köln 1951–1986, Cologne-Rodenkirchen: P. J. Tonger Musikverlag .
• Norman, Katharine (2004). Sounding Art: Eight Literary Excursions through Electronic Music. Aldershot: Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-0426-6. 
• Orton, Richard; and Hugh Davies (n.d), „Ondes martenot”, Grove Music Online, Oxford Music Online (Subscription access), Приступљено 2. 2. 2011 .
• Ozab, David (2000), Beyond the Barline: One Down, Two to Go (May), ATPM (About This Particular Macintosh) website, Приступљено 13. 1. 2010 
• Palombini, Carlos (1993). "Machine Songs V: Pierre Schaeffer: From Research into Noises to Experimental Music". Computer Music Journal 17, no. 3 (Autumn): 14–19. . JSTOR 3680939. doi:10.2307/3680939.  .
• Peyser, Joan (1995). The Music of My Time. White Plains, N.Y.: Pro/AM Music Resources Inc.; London: Kahn and Averill. ISBN 9780912483993. 
• Rappaport, Scott (2007), „Digital Arts and New Media Grad Students Collaborate Musically across Three Time Zones”, UC Santa Cruz Currents Online (2 April) .
• Reid, Gordon (2004), „The History Of Roland Part 1: 1930–1978”, Sound on Sound (November), Приступљено 19. 6. 2011 
• Rhea, Tom (1980), „The RCA Synthesizer & Its Synthesists”, Contemporary Keyboard, GPI Publications, 6 (10 (October)), стр. 64ff, Приступљено 5. 6. 2011 
• Roads, Curtis (1996). The Computer Music Tutorial. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-18158-7. 
• Roads, Curtis (2015). Composing Electronic Music: A New Aesthetic. Oxford University Press. ISBN 9780195373240. 
• Rosen, Jody (27. 3. 2008), „Researchers Play Tune Recorded before Edison”, The New York Times .
• Russ, Martin (2009). Sound Synthesis and Sampling (third изд.). Amsterdam and Boston: Elsevier; Oxford and Burlington: Focal. ISBN 978-0-240-52105-3. .
• Russcol, Herbert (1972), The Liberation of Sound: An Introduction to Electronic Music, Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall .
• Russolo, Luigi (1913). „L'arte dei rumori: manifesto futurista”. Manifesti del movimento futurista 14. Milano: Direzione del movimento futurista. . English version as „The Art of Noise: Futurist Manifesto 1913”, A Great Bear Pamphlet 18 (1967), translated by Robert Filliou, New York: Something Else Press . Second English version as „The Art of Noises”, Monographs in Musicology no. 6 (1986), translated from the Italian with an introduction by Barclay Brown, New York: Pendragon Press, ISBN 978-0-918728-57-9 .
• Schutterhoef, Arie van (2007), Sogitec 4X, Knorretje, een Nederlandse Wiki over muziek, geluid, soft- en hardware., Архивирано из оригинала 4. 11. 2013. г., Приступљено 13. 1. 2010 
• Schwartz, Elliott (1975), Electronic Music, New York: Praeger .
• Smirnov, Andrey (2014), Russian Electroacoustic Music from the 1930s-2000s (PDF), Архивирано из оригинала (PDF) 03. 01. 2017. г., Приступљено 11. 09. 2017 
• Snell, Karen Crocker (2006), „The Man Behind The Sound”, Santa Clara Magazine, Santa Clara University (Summer), Приступљено 13. 1. 2010 
• Snyder, Jeff (n.d), Pierre Schaeffer: Inventor of Musique Concrete, Архивирано из оригинала 15. 5. 2008. г., Приступљено 1. 2. 2002 .
• Sofer, Danny; and Doug Lynner (1977), „Pat Gleeson interview”, Synapse: the Electronic Music Magazine, 1 (5 (January–February)): 21—24, 35 .
• Stevenson, Joseph (2004), Tomita: Biography, Allmusic website 
• Stockhausen, Karlheinz (1971). Texte zur Musik. 3. edited by Dieter Schnebel. DuMont Dokumente. Cologne: DuMont Buchverlag. ISBN 978-3-7701-0493-2. 
• Stockhausen, Karlheinz (1978). Texte zur Musik, 1970–1977. 4. edited by Christoph von Blumröder. DuMont Dokumente. Cologne: DuMont Buchverlag. ISBN 978-3-7701-1078-0. 
• Tal, Josef; and Shlomo Markel (2002). Musica Nova in the Third Millennium. Tel-Aviv: Israel Music Institute. ISBN 978-965-90565-0-7. . Also published in German, as Musica Nova im dritten Millenium, Tel-Aviv: Israel Music Institute., ISBN 978-965-90565-0-7 
• Toop, David (2016). Into the Maelstrom: Music, Improvisation and the Dream of Freedom. Bloomsbury Academic. ISBN 9781501314513. 
• Tyson, Jeff (n.d), "How Movie Sound Works", Entertainment.howstuffworks.com, Приступљено 28. 3. 2010 
• Ungeheuer, Elena (1992). Wie die elektronische Musik "erfunden" wurde...: Quellenstudie zu Werner Meyer-Epplers musikalischem Entwurf zwischen 1949 und 1953. Kölner Schriften zur neuen Musik 2. Mainz and New York: Schott. ISBN 978-3-7957-1891-6. .
• Unterberger, R (2002). „Progressive rock”. All Music Guide to Rock: the Definitive Guide to Rock, Pop, and Soul. in V. Bogdanov, C. Woodstra and S. T. Erlewine, eds (3rd изд.). Milwaukee, WI: Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-653-3. .
• Verboven, Jos (2014), „The Music Sequencer: What Is It and What Can It Do?”, Electronic Music of Brainvoyager, Brainvoyager, Приступљено 17. 4. 2016 
• Vercoe, Barry (2000). „Forward”. The Csound Book: Perspectives in Software Synthesis, Sound Design, Signal Processing, and Programming. edited by Richard Boulanger. Cambridge, Mass.: MIT Press. стр. xxvii—xxx. ISBN 978-0-262-52261-8. Архивирано из оригинала 30. 01. 2010. г. Приступљено 11. 09. 2017. .
• Vine, Richard (15. 6. 2011), „Tadao Kikumoto Invents the Roland TB-303”, The Guardian, London (14 June), Приступљено 23. 12. 2011 
• Watson, Scott (2005), „A Return to Modernism”, Music Education Technology Magazine (February), Архивирано из оригинала 10. 1. 2008. г., Приступљено 11. 9. 2017 .
• Weidenaar, Reynold (1995). Magic Music from the Telharmonium: The Story of the First Music Synthesizer. Metuchen, NJ: Scarecrow Press, Inc. ISBN 978-0-8108-2692-2. .
• Xenakis, Iannis (1992). Formalized Music: Thought and Mathematics in Composition. Harmonologia Series, No 6 (revised, expanded изд.). Stuyvesant, NY: Pendragon Press. ISBN 978-1576470794. 
• Yabsley, Alex (2007), Back to the 8 Bit: A Study of Electronic Music Counter-Culture (February 3), Gamemusic4all.com, Приступљено 5. 6. 2011 
• Young, Rob (2007), „Once Upon a Time: In Cairo”, The Wire, 277 (March 2007): 24, Приступљено 30. 12. 2011 .
• Zimmer, Dave (2000). Crosby, Stills and Nash: The Authorized Biography. Photography by Henry Diltz. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80974-3. 
• Zussman, John Unger (1982), „Jazzing It Up at the NCC: Hancock and Apple II Make Music Together”, InfoWorld, 4 (26 (5 July)): 1,5 
• Bogdanov, Vladimir (2001). Woodstra, Chris; Stephen Thomas Erlewine; John Bush, ур. The All Music Guide to Electronica: The Definitive Guide to Electronic Music. AMG Allmusic Series. San Francisco: Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-628-1. 
• Best of Electronic Music Podcasts/Eurock Live
• A. Patterson Light & Sound by Mikhail Chekalin, itunes.apple.com Best of Electronic Music
• Cummins, James (2008). Ambrosia: About a Culture—An Investigation of Electronica Music and Party Culture. Toronto, ON: Clark-Nova Books. ISBN 978-0-9784892-1-2. 
• Dorschel, Andreas; Eckel, Gerhard; Peters, Deniz, ур. (2012). Bodily Expression in Electronic Music: Perspectives on Reclaiming Performativity. Routledge Research in Music 2. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-89080-9. 
• Heifetz, Robin J., ур. (1989). On The Wires of Our Nerves: The Art of Electroacoustic Music. Cranbury, NJ: Associated University Presses. ISBN 978-0-8387-5155-8. 
• Kahn, Douglas (2001). Noise, Water, Meat: A History of Sound in the Arts (New изд.). Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-11243-7. 
• Kettlewell, Ben (2001). Electronic Music Pioneers. [N.p.]: Course Technology, Inc. ISBN 978-1-931140-17-1. 
• Licata, Thomas, ур. (2002). Electroacoustic Music: Analytical Perspectives. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31420-9. 
• Macan, Edward L. (1997). Rocking the Classics: English Progressive Rock and the Counterculture. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509887-7. .
• Manning, Peter (2004). Electronic and Computer Music (Revised and expanded изд.). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514484-0. 
• Prendergast, Mark (2001). The Ambient Century: From Mahler to Trance: The Evolution of Sound in the Electronic Age. Forward [sic] by Brian Eno. New York: Bloomsbury. ISBN 9780747542131. (hardcover eds.). ISBN 978-1-58234-323-5. (paper). .
• Reynolds, Simon (1998). Energy Flash: A Journey Through Rave Music and Dance Culture. London: Pan Macmillan. ISBN 978-0-330-35056-3.  (US title, Generation Ecstasy: Into the World of Techno and Rave Culture, Boston: Little, Brown. 1998. ISBN 978-0-316-74111-8.; New York:. . Routledge. 1999. ISBN 978-0-415-92373-6.   )
• Schaefer, John (1987). New Sounds: A Listener's Guide to New Music. New York: Harper Collins. ISBN 978-0-06-097081-9. 
• Shanken, Edward A. (2009). Art and Electronic Media. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-4782-5. 
• Shapiro, Peter, ур. (2000). Modulations: a History of Electronic Music: Throbbing Words on Sound. New York: Caipirinha Productions. ISBN 978-1-891024-06-1. 
• Sicko, Dan (1999). Techno Rebels: The Renegades of Electronic Funk. New York: Billboard Books. ISBN 978-0-8230-8428-9. 
• Strange, Allen (1983). Electronic Music: Systems, Technics, and Controls. second ed. Dubuque, Iowa: W.C. Brown Co. ISBN 978-0-697-03602-5. 
• Wells, Thomas (1981). The Technique of Electronic Music. New York: Schirmer Books; London: Collier Macmillan. ISBN 978-0-02-872830-8. 

Спољашње везе

• History of Electroacoustic Music – Timeline Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2010)
• A chronology of computer and electronic music Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2017)
• '120 Years of Electronic Music'
• Electronic Music Foundation
• Ishkur's Guide to Electronic Music Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2012)