Пређи на садржај

Mezon

С Википедије, слободне енциклопедије

U fizici elementarnih čestica, mezoni su hadronske subatomske čestice koje se sastoje od jednog kvarka i jednog antikvarka, zajedno povezane jakom interakcijom. Zbog toga što se sastoje od subatomskih čestica, oni imaju fizičku veličinu, prečnika koji iznosi približno jedan femtometar, što je oko 23 veličine protona ili neutrona. Svi mezoni su nestabilni, sa najdužim životom od samo par stotina mikrosekundi. Naelektrisani mezoni se raspadaju pri tom stvarajući elektrone i neutrine. Nenaelektrisani mezoni se mogu raspasti u fotone.[1]

Postojanje mezona predvidio je Hideki Yukawa kako bi objasnio silu privlačenja između protona i neutrona (danas poznatu kao rezidualna jaka nuklearna sila), za što je 1949. dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Otkrićem miona ispočetka se smatralo da je to traženi mezon, dok nije utvrđeno da na njega ne djeluje jaka nuklearna sila, pa se u stvari radi o leptonu. Prvi pravi otkriveni mezon bio je pion.

Pošto nisu opaženi u običnoj materiji, podela mezona na čestice i antičestice je prilično proizvoljna. Tako se za naelektrisane mezone uzima da je pozitivni mezon čestica, a negativni antičestica. Na primer, π+ mezon se smatra česticom, a π njegovom antičesticom. Kod nekih neutralnih mezona, recimo η i π0, čestica i antičestica su identične, dok se kod drugih, recimo К0 i К0, čestica i antičestica međusobno razlikuju. Pošto su masa i stabilnost čestice i odgovarajuće antičestice jednaki, postojanje parova čestica-antičestica za čestice bez naelektrisanja jasno ukazuje da postoje i druge osobine, osim naelektrisanja, na osnovu kojih čestica i antičestica mogu da se razlikuju.

Reference

  1. ^ Close, Frank (200). Particle Physics: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280434-1. 

Literatura

Spoljašnje veze