Магнус IV од Шведске
| Магнус IV | |
|---|---|
.jpg)
| |
| Албертов портрет | |
| Шведски краљ | |
| Владавина | 1319. - 1363. |
| Претходник | Биргер од Шведске |
| Насљедник | Алберт |
| Норвешки краљ | |
| Владавина | 1319. - 1355. |
| Претходник | Хаакон V од Норвешке |
| Насљедник | Хаакон VI од Норвешке |
| Супруге | Бланцхе од Намура |
| Дјеца | Ерик XII од Шведске, Хаакон VI од Норвешке |
| Пуно име | |
| Магнус Ерикссон | |
| Династија | Бјелбо |
| Отац | Ерик војвода од Сöдерманланда |
| Мајка | Ингеборг од Норвешке (Ингебјøрг Хåконсдаттер) |
| Рођење | око 1316. Норвешка |
| Смрт | 1. децембар 1374. Норвешка |
| Вјера | католик |
Магнус IV (понегдје се наводи као Магнус II) рођен као Магнус Ерикссон (Норвешка, 1316. - Норвешка, 1. децембар 1374. / погинуо у бродолому), био је шведски краљ од 1319. до 1389. и норвешки краљ под владарском титулом Магнус VII 1319. - 1355.
Магнусу је његова владавина протекла у одбрани његова шведског трона, од насртаја бунтовних домаћих племића помоганих од разних страних лидера, а нарочито од данског краља Валдемара Аттердага.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Магнус је рођен у браку Ингеборг, кћери норвешког краља Хаакона V и војводе Ерика од Сöдерманланда, брата шведског краља Биргера Магнуссона.[1]
Магнуса су и Норвешка и Шведска прихватиле за монарха, након смрти Хаакон V - 1319., али су у њима владали регенти све док није постао пунољетан - 1332.[1]
Будући да је Магнус готово сво вријеме проводио у Шведској, водећи норвешки племићи организирали су 1343. да га на трону наслиједи његов син Хаакон, па је он 1355. постао нови норвешки монарх под титулом Хаакон VI, након што је Магнус абдицирао.[1]
Магнус је врло брзо навукао на себе бијес и отпор бројних шведских племића кад је повећао порезе за купњу земље у некадашњој данској покрајини Сканији (она се налази на крајњем југу данашње Шведске). Након увођења новог националног законодавства 1350., у ком је интегрирао дотадашње врло различите покрајинске законе, изазвао је 1352. још већи бијес домаћег племства - јер се њиме смањивала економска моћ цркве и земљишне аристокрације.[1]
У међувремену се његов син Ерик профилирао као лидер опозиције, коју је подржавао дански краљ Валдемар IV, а након 1356., врло снажно и папа Иноцент VI..[1]
Због свега тог Магнус је био присиљен препустити Ерику око половице свог шведског краљевства, и испунити бројне уступке племству. Након тог је склопио мир са Валдемаром IV договоривши 1359. брак свог сина Хаакона VI са Валдемаровом кћерком Маргарет (будућом краљицом Маргарет I), утирући тако пут будућој Калмарској унији састављеној од Норвешке, Шведске и Данске - 1397.[1]
Магнус се уљујао након склапања савезништва са Валдемаром IV, па се немало изненадио кад је онпрекршио договорено савезништво, и преотео му 1360. Сканију.[1] Незадовољни шведски великаши због нараслих фрустрација и великих Магнусових дугова, понудили су шведски трон Алберту од Мецкленбурга уколико он њима својом војном офензивом помогне срушити Магнуса. Магнус је након низа пораза заробљен у Битци код Енкöпинга - 1365. а пуштен је на слободу тек 1371., након потписивања мировног споразума и одрицања аспирација на шведски трон.[1]
Након тог је отишао у егзил у Норвешку.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
| Претходник: | Шведски краљ | Насљедник: |
| Биргер од Шведске | Алберт |
| Претходник: | Норвешки краљ | Насљедник: |
| Хаакон V | Хаакон VI |